Upravo u tom prostoru susreću se memorijali, mediji i tranziciona pravda. Kao jedan od ključnih mehanizama tranzicione pravde, kultura sećanja ima zadatak da žrtvama obezbedi simbolično priznanje, a društvu mogućnost da razume razmere i posledice nasilja. Bez medija koji su spremni da ovu ulogu prepoznaju i preuzmu, proces tranzicione pravde ostaje fragmentisan, sveden na inicijative civilnog društva i povremene sudske presude, bez stvarnog ukorenjivanja u javnom prostoru.
- Mediji i ratna prošlost: između državne politike i sistemskog ćutanja
- Relativizacija kao dominantni medijski okvir
- Memorijalizacija, mediji i tranziciona pravda: ritual bez odgovornosti
- Zakon, žrtve i brisanje sećanja
- Mediji danas: pasivni posmatrači kulture sećanja
- Kada mediji ćute, zaborav postaje politika
Iako se memorijali često posmatraju kao fizički objekti, njihovo značenje se proizvodi kroz javne narative. Bez medijskog posredovanja i kritičkog novinarstva, memorijali ostaju nemi simboli, lišeni društvene funkcije. Upravo zato je uloga medija u kulturi sećanja neodvojiva od pitanja odgovornosti, istine i prava žrtava na dostojanstveno pamćenje.
Mediji i ratna prošlost: između državne politike i sistemskog ćutanja
O tome kako su mediji oblikovali i danas oblikuju odnos prema ratovima devedesetih govori Vjera Ruljić, novinarka i dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava, prava žrtava i suočavanje s prošlošću.
„Ovde govorimo o dva pojma, informisanosti javnosti od strane medija o ratovima devedesetih i memorijalizaciji koja nastaje kao obeležje i sećanje na ratove i stradanja. Nažalost, mediji u Srbiji, koji su prošli mnoge faze, uvek su se rukovodili državnom politikom kada je reč o pravovremenom i na činjenicama zasnovanom izveštavanju o ratu, događajima i zločinima. Poslednjih godina izveštavanje medija je potpuno ‘ubijeno’ i tema suočavanja sa prošlošću više ne postoji u medijima, a oni koji se time bave, a to su samo dva ili tri medija, konstantno se guše, uništavaju i nad njima se vrši represija na razne načine.“
Ruljić upozorava da sistemsko potiskivanje prošlosti ima i svoju materijalnu dimenziju, vidljivu kroz odnos prema mestima stradanja.
„Svedočimo stalnom uništavanju spomenika i raznih obeležja koji podsećaju na prošlost. Sve je to usmereno na to da mesta stradanja ne budu obeležena, kako bi se zataškala, jer smo u tim zločinima bez sumnje učestvovali, i kako se novim generacijama ne bi pokazala prava slika i stanje koje je obeležilo jednu deceniju i koje se i danas reflektuje na kompletnu političku situaciju u zemlji. To se pogrešno tumači, čime se dodatno zamagljuje stvarno stanje u kojem se nalazimo.“
Relativizacija kao dominantni medijski okvir
Narativ relativizacije, prisutan decenijama, dodatno je potkopao mogućnost jasnog imenovanja odgovornosti.
„Relativizacija je postala normalno stanje u Srbiji kada govorimo o ovoj temi. Iskorišćena je da ratni zločinci postanu nacionalni heroji, da im se organizuju promocije knjiga kojima prisustvuje veliki broj građana, ali i državni vrh. Time je sve rečeno o tome u kakvom smo stanju kao društvo i koliko smo se za ovih trideset godina suočili sa prošlošću.“
Govoreći o ulozi medija u tom procesu, Ruljić ističe da oni deluju u skladu sa političkim diktatom.
„Ovde mediji ne mogu biti uzrok. Mediji se ponašaju onako kako im država diktira politiku. Pogrešni narativi su imperativ našeg društva i njima se manipuliše maksimalno. A ovih nekoliko nezavisnih medija nema snagu i moć da preokrene stvari.“
Memorijalizacija, mediji i tranziciona pravda: ritual bez odgovornosti
Na pitanje da li je moguća iskrena memorijalizacija bez kritičkog preispitivanja uloge medija, Ruljić ukazuje na širi društveni kontekst.
„Kulturu sećanja možemo odrediti kao skup mehanizama i procesa kojima društvo prenosi, oblikuje i održava događaje iz prošlosti, i na osnovu toga tumači sadašnjost i kreira budućnost. Mediji imaju svoju ulogu, ali ne i glavnu. Oni su povezani sa celokupnim društvenim ciklusom. Svakako da bi sa više emisija i tekstova koji se bave memorijalizacijom i kulturom sećanja stanje bilo drugačije. Ali toga više nema i sve je izglednije da ih više neće biti.“
U takvim okolnostima, tranziciona pravda ostaje nedovršen proces, bez društvene podrške, bez javnog razumevanja i bez medija koji bi njene ciljeve, nalaze i ograničenja učinili vidljivim i relevantnim za svakodnevni život.
Zakon, žrtve i brisanje sećanja
Posebno mesto u njenoj analizi zauzima institucionalni okvir koji dodatno sužava prostor za dostojanstveno sećanje.
„U borbi između ‘oslobodilaca’ i ‘poraženih’ nestaje sećanje na civilne žrtve ratova, što dodatno proizvodi Zakon o ratnim memorijalima donet 2018. godine. Tako na red rušenja mogu doći spomenici otetim i ubijenim civilima u Prijepolju i Sjeverinu, nastali kao opomena i sećanje na građane Srbije ‘pogrešne’ pripadnosti, koje su mučili i ubili pripadnici jedinice Milana Lukića u otmicama u Štrpcima i Sjeverinu. Porodice žrtava, koje ionako nemaju pravo na reparacije i priznanje statusa civilnih žrtava rata, ovim zakonom praktično gube i pravo na sećanje. Obeležavanje mesta zločina, mesta zatočenja, masovnih grobnica i prostora torture postaje nelegalno jer se tumači kao ugrožavanje suvereniteta Republike Srbije. Za političku elitu u Srbiji, koja se nikada nije odrekla ratne politike, ovaj zakon je pravni garant da suočavanje sa prošlošću neće dobiti mesto u institucionalnoj spomeničkoj kulturi. Onima kojima je stalo da ne postoji monopol nad kulturom sećanja preostaje borba drugim sredstvima, pa i u ilegali.“ zaključuje Ruljićeva.
Mediji danas: pasivni posmatrači kulture sećanja
Da mediji više ne deluju kao aktivni akteri kulture sećanja potvrđuje i Dragan Popović direktor Centra za praktičnu politiku.
„Mediji u Srbiji su oštro podeljeni na profesionalne i one koji su pod kontrolom vlasti. Kontrolisani mediji vrlo poslušno prenose narative vlasti kada je u pitanju odnos prema prošlosti. Njihov jezik je isti kakav je bio i tokom devedesetih, a sastoji se uglavnom od širenja straha i izazivanja mržnje. Tu nema ni govora o bilo kakvom preispitivanju prošlosti.“ Kaže Popović i dodaje:
„Profesionalni mediji su, nažalost, prestali da budu aktivni akteri kulture sećanja. Oni danas pre svega prenose poruke i objavljuju bazične informacije koje dobiju od drugih aktera. Vrlo su retki slučajevi samostalnog istraživanja i ozbiljnije obrade tema iz prošlosti.“
Kada mediji ćute, zaborav postaje politika
Memorijali bez medija ostaju vidljivi, ali prazni. U društvu u kojem se ratni zločini relativizuju, a odgovornost sistematski potiskuje, ćutanje medija nije neutralno. Ono postaje deo mehanizma kojim se zaborav pretvara u politiku.
Uloga medija u kulturi sećanja ne završava se protokolarnim izveštavanjem o godišnjicama. Ona podrazumeva stalno insistiranje na činjenicama, imenovanje žrtava i odgovornosti i odbijanje da se pristane na narative koji nasilje prikazuju kao „složenu istoriju“. Bez takve medijske uloge, tranziciona pravda ostaje apstraktan pojam, lišen stvarnog društvenog efekta i sveden na formalne mehanizme bez pamćenja. Bez toga, memorijali gube svrhu, a sećanje ostaje prepušteno malobrojnima koji još uvek odbijaju da zaborave.
