Manje od pet odsto ulica u Beogradu nosi imena žena

U Beogradu manje od pet odsto ulica nosi imena žena, dok više od polovine u nazivu ima imena muškaraca, što pokazuje da doprinos žena u istoriji i dalje nije dovoljno vidljiv u javnom prostoru, ocenio je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Milan Antonijević.

Antonijević je agenciji Beta rekao da je analiza koju je institucija Poverenika sprovela 2019. godine pokazala da 50,19 odsto beogradskih ulica nosi imena muškaraca, dok je broj onih nazvanih po ženama 4,48 odsto.

„Takav odnos ne govori samo o urbanističkoj politici, već i o kulturi sećanja, kao i o tome da kao društvo nemamo dovoljno senzibiliteta da pamtimo nečiji doprinos i činimo ga vidljivim. Kada šetamo gradom i vidimo da veliki broj ulica nosi imena muškaraca, lako se može steći pogrešan utisak da su samo muškarci gradili ovo društvo, a to jednostavno nije tačno“, naveo je poverenik.

Nazivi ulica, trgova i javnih prostora nisu samo administrativno pitanje, već deo načina na koji društvo pamti svoju istoriju i odaje priznanje onima koji su je oblikovali. Institucija Poverenika je još 2019. godine uputila inicijativu Skupštini grada Beograda da se prilikom imenovanja novih ulica više pažnje posveti znamenitim ženama iz srpske istorije.

Među predloženim imenima našle su se, između ostalih, Danica Tomić, prva srpska pilotkinja, Marija Milutinović, prva žena koja se u Srbiji bavila advokaturom, kao i književnica Milica Jakovljević Mir-Jam.

Antonijević navodi da je u međuvremenu došlo do određenih promena, ali da odnos i dalje ne odražava realan doprinos žena društvu. Kako je istakao, veća vidljivost žena u javnom prostoru može imati važan uticaj na društvenu svest, posebno među mladima.

„Važno je da se prilikom budućih imenovanja vodi računa o ravnopravnijoj zastupljenosti, kako bi javni prostor bolje odražavao doprinos i žena i muškaraca u istoriji društva“, kazao je Antonijević .

Kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, prema rečima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Srbija je napravila značajan institucionalni napredak, ali svakodnevni život pokazuje da formalna jednakost često nije dovoljna.

„Žene su i dalje ređe na mestima gde se donose ključne odluke, češće rade u slabije plaćenim sektorima i nose veći deo neplaćenog rada u porodici. Rodna ravnopravnost nije samo pitanje jednog zakona ili jedne institucije. Ona se meri time koliko su žene zaista prisutne tamo gde se odlučuje, ali i time koliko su vidljive u društvu koje zajedno gradimo“, dodao je on.