Kolumna: Načelnik Ministarstva straha

Beskrupuloznost maskiranih sa razlogom uvećava novonastalu atmosferu opšte bojazni. Ovi dani pokazuju da niko ko je izašao iz kuće da digne glas protiv kriminalaca na vlasti nema garancije za svoju slobodu

Ono što posle teškog zločina u Novom Sadu najviše brine je garantovanje osvedočenih lažova da neće biti zaštićenih, uz podsećanje da i prethodnih 10 godina nije bilo „zaklonjenih“. Međutim, zaštićenih i neosuđenih ima previše. Za vreme ove vlasti poginulih, likvidiranih i stradalih je 120, a nula odgovornih! Svi krivci i dalje bezbrižni uz dve „moralne“ ostavke.

One noći kad se 22.000 ljudi okupilo u Novom Sadu jer „više ovako ne možemo, niti na sve ovo pristajemo“ tražeći odgovornost zbog 14 zdrobljenih pod nadstrešnicom novosadske stanice, a organizovane vucibatine orgijale pred Gradskom kućom, Aca Srbin je sa pancirom pod džemperom, priredio kontramiting ispred išaranih prostorija SNS (draže su stranačke prostorije od javnih zgrada i ustanova).

Tim činom svima je pokazao da nije predsednik svih građana ove zemlje, već isključivo okupljene partijske klike. On ne predstavlja državno jedinstvo! Istinski predsednik te večeri bi se pridružio koloni koja je tražila što im je upravo on obećao pa danima prolongirao – odgovornost krivih.

Kad je SNS bio SRS, a SRS bio opozicija

Ali… on ima previše gadnih vrlina i nijedan porok koji ga čini simpatičnim. Njemu ništa nije sveto, najmanje ono što običnom Novosađaninu jeste. Godine 2003. Gradsku kuću u Novom Sadu demoliraše njegovi kad su bili opozicija i nikad nisu odgovarali. Sada su kao vlast uz svoje pretorijance lomili, zapišavali i pokušali da je zapale. Jasno, odmah su krivicu za to zlodelo adresovali na one kojima to nije bilo na pameti.

Po odlasku Ace Srbina među svoj (SNS) narod, momentalno je krenulo prebacivanje odgovornosti i hapšenje nevinih. Proradilo je Ministarstvo straha! Nema uhapšenih zbog ubijenih na novosadskoj železničkoj stanici, a po ulici krenuo lov nedužnih, ubacivanje u marice i odvođenje u mrak. Promocija raznih surovosti viđena u direktnom TV prenosu, unosi duboki nespokoj. Beskrupuloznost maskiranih gnjida i parapolicijskih snaga sa razlogom uvećava novonastalu atmosferu opšte bojazni.

Nema uhapšenih zbog ubijenih na novosadskoj železničkoj stanici, a po ulici krenuo lov nedužnih, ubacivanje u marice i odvođenje u mrak. Promocija raznih surovosti viđena u direktnom TV prenosu, unosi duboki nespokoj

Ovi dani pokazuju da niko ko je izašao iz kuće da digne glas protiv kriminalaca na vlasti nema garancije za svoju slobodu. Stav Ministarstva straha je jasan: svako neslaganje sa pojavnim oblicima „zlatnog doba“ moguće je kvalifikovati kao rušenje ustavnog poretka.

Huškač na nasilje i komesar masovnih hapšenja morao bi znati da većina normalne Srbije osuđuje takvo šikaniranje i dalje zaoštravanje podela u društvu. Novosadski protest je bio građanska demonstracija brige zbog državnog nemara, istovremeno i izraz nezadovoljstva bahatom i korumpiranom vladajućom oligarhijom. Zahvaljujući kjuklukslanovcima pokrivenog lica sa bejzbol palicama i metalnim štanglama, očas je ceo protest izvrgnut u svoju suprotnost. Ti vandali pokazali su čime režim ne oskudeva.Ništa novo, samo ogoljeno.Nasilje, bilo ono verbalno, realno ili prikriveno sprovodi se svakodnevno demistifikujući dimenzije vladajuće paranoje. „Parastos povodom polomljenih prozora na stranačkoj filijali“ poslužio je za legalizаciju fantoma raznih vrsta kao neosedlanih nosilaca represije.

Kada su temperatura i pritisak javnosti prevazišle sposobnost vlasti da manipuliše i laže, a tuga iz stanja očaja prerasla u opasnu masovnost – šaman nakaradne kamarile je odlučio: moje lično Ministarstvo straha otvara sezonu lova na slobodu i to „od kuće do kuće, od vrata do vrata“. Teško da posle svega postoji ijedan razuman, dobronameran i nezabrinut čovek u Srbiji.

Pošto je uspostavljena kakiokratija, mora se sprovoditi politika u kojoj će kompletan državni aparat sile poput policije, „SNS kadrova za vanredne situacije“, Bezbednosno-informativne agencije i pravosuđa biti usmeren na „brigu“ za neistomišljenike.

Sve je to, pre trideset godina, tačno opevao Arsen Dedić u pesmi „Ministarstvo straha“: Samo se strahuje/ A naš nas dobri bos / Nadahnjuje. Jer on se užasno boji / Njega jestrašnostrah / Nadlanu mu stoji / Pepeoi prah.

Škripa zuba poniženih lebdi u vazduhu poput virulentnog patogena, preteći da inficira mnoštvo…