Goran Mrakić, višestruko nagrađivani srpski pisac i aforističar, rođen u Rumuniji, jedinstven je spoj istočnjačke duše i zapadnjačkog intelekta. Svojim bogatim književnim opusom, koji obuhvata poeziju, aforizme i eseje, Mrakić je ostavio neizbrisiv trag na srpskoj književnoj sceni, ali i šire.
Mrakić je dobitnik brojnih nagrada, među kojima se posebno ističu nagrada “Radoje Domanović” za najboljeg srpskog satiričara dijaspore i Vibova nagrada za satiru lista “Politika”. Ova priznanja su potvrda njegovog značajnog doprinosa srpskoj književnosti.
Uz saglasnost autora, tekst prenosimo u celosti.
“Nemam rodbine u zemlji Srbiji, ni bliže ni dalje. Moji nisu bili komunisti, ali ni veliki vernici. Kršten sam pri rođenju u srpskom pravoslavnom hramu u Varjašu, kao uopstalom svi vršnjaci i sunarodnici. Kod nas nije bilo nekrštene dece. U kući se govorilo srpski, izuzev sa dedom, čije prezime nosim. Objasniću odmah kako i zašto. Slavili smo (i slavimo) Svetog Nikolu, iako smo crkvu obilazili samo za praznike. Jedino je prababa Bojka išla na bdenje u manastir Bezdin uoči Velike Gospojine. Negovala je i poštovala stare obrede, verovala u Boga na svoj način i šamanskom mudrošću čuvala porodicu na okupu, oko ognjišta. Njenom smrću zgasnuo je plamen iz davnina, toga sam tek kasnije postao svestan.
Čitajući i istraživajući saznao sam da porodica sa očeve strane potiče iz Hercegovine. Posetio sam Trebinje i Popovo Polje 2018. godine i upoznao moje prezimenjake. Priredili gozbu za Petrovdan u Budim Dolu, nadomak manastira Zavale. Dobar i srčan narod, razvejan na sve četiri strane. Pošto je skoro nemoguće pronaći opipljive dokaze, pokušao sam da, na osnovu prikupljenih informacija, rekonstruišem događaje iz prošlosti. Uprošćeno, izgledalo bi ovako: neki preci, uskoci ili ko zna šta drugo, beže pred Turcima u Austriju. Nastanjuju se u današnju Sloveniju i severnu Italiju. Deo njih, pod nerazjašnjenim okolnostima, dospeva u Banat u toku velike kolonizacije u 18. veku. Nastanjuju se u Perjamošu, gde nemačko stanovništvo sačinjava apsolutnu većinu. Ponemčuju se za kratko vreme i postaju katolici. Ota Hans bio je njihov potomak, po mojoj proceni šesto ili sedmo koleno. Izjašnjavao se kao Nemac. Maternji jezik – švapski. Prezime
Mrakić pisano je nemačkom ortografijom – Mrakitsch. Izmenio sam ga 2013. godine, u svim dokumentima. Pošto su čudni putevi Gospodnji, deda je oženio Srpkinju iz susednog sela i tako se stvari vratile na „fabrička podešavanja“. Odrastavši uz baba Bojku, otac se izjašnjavao kao Srbin, iako nije nikad krio drugu stranu. Bili smo u, možda ne toliko bliskim, ali vazda korektnim odnosima sa dedinom familijom koja se 1977. preselila u Nemačku. Baba-tetka je redovno slala pakete i samo ko nije odrastao iza Gvozdene zavese ne zna šta znači imati u ono vreme patike Adidas, Milka čokolade, originalne farmerke, dukserice, itd.
U našoj se kući, kao u većini ostalih u ovom delu Banata, `80-ih godina slušao isključivo Radio Beograd i pratili televizijski programi susedne države. Pop kultura je izvršila ogroman uticaj na srpsku zajednicu, čiji se proces razbaštinjavanja poklopio sa razbijanjem Jugoslavije. Ako se nekadašnja srpska mladež u Rumuniji konstantno zanimala za dešavanja na kulturnom planu u matici, sada to nije slučaj. Uticaj Srbije je oslabio, interesovanje za tokove savremene srpske kulture iščezao, a osećaj pripadnosti srpskom narodu izbledeo do te mere da današnji omladinci srpskog porekla ne koriste maternji jezik u međusobnoj komunikaciji.
Zašto bi u takvim uslovima ikom palo na pamet da podnese zahtev za dobijanje državljanstva Republike Srbije, države koju mnogi građani napuštaju tražeći bolji život na Zapadu? Nema tu nikakvih povlastica niti privilegija. Narod je nezadovoljan, ekonomska situacija nestabilna, zemlja u nezavidnom geopolitičkom položaju. Ne bih da zvučim patetično, ali u mom slučaju radi se o bezuslovnoj privrženosti, o emociji i vibraciji koja me fura od rane mladosti. Uprkos svim problemima i nedaćama, da nije srpske istorije ne bih naučio šta znače inat, čojstvo, nepokornost i rodoljublje. Šta znači ostati postojan, uz sve rizike, žrtve i nenadoknadive gubitke, pred najvećim alama i silama vremena. Po rođenju sam delimično Srbin, ali po opredeljenju stopostotno. Ne odbacujem, ne krijem niti se stidim svojih predaka nesrpskog porekla, bez njih ne bi me bilo kao takvog, ali za mene srpstvo je više od nacionalne pripadnosti, to je stvar etičkog standarda i duhovne vertikale.
Nije mi bio nuždan ikakav dokument niti zvanična potvrda da dokažem svoju pripadnost, ali hteo sam da postanem PRVI čovek u povesti moje familije koji ima srpsko državljanstvo, na kojeg sopstveni sunarodnici neće gledati kao na stranca samo zbog onog što mu piše u ličnoj karti. Sedim za kuhinjskim stolom zagledan u pasoš bez kojeg sam mogao ladno da nastavim da živim, ali koji mi, ipak, toliko znači. Rano je za varjašku kajsijevaču i ne znam da li da odvrnem Partibrejkerse ili Miroslava Ilića. Sve mi se uskovitlalo u glavi, uspomene i osećanja. Svetinje i stare kafane, utakmice i akademije, biblioteke i pijanke ispred dragstora, pankeri i šajkače, navijači i književnici, rok koncerti i vodenice, Bora Čorba i Ljubomir Simović, progoni i prijateljstva. Kako objasniti neobjašnjivo, ono što izmiče svim politikama, vlastima, strankama i strategijama? Ono što nadživljava krvnike, moćnike, nepravde, seobe, izdaje i stradanja? Večiti povratak korenima, magičnom svemirskom krugu i ognjištu. Banatskom, beogradskom, hercegovačkom. Zavetu ispisanom plavom krvlju seljačkom. Hoću li bar deo svojih tripova uspeti da prenesem klincu? Da mu dočaram Srbiju sa vrlinama i manama. Čednu i drsku, miroljubivu i ratobornu, duševnu i ćudljivu. Malu, a tako veliku. Živela!”
