Hemingvejevo remek-delo o španskim trkama s bikovima slavi 100 godina

Ove godine festival San Fermin u španskom gradu Pamploni proslavlja 100. godišnjicu objavljivanja knjige Ernesta Hemingveja „Sunce se ponovo rađa“ koja je tog budućeg dobitnika Nobelove nagrade lansirala u književnu slavu i stavila Pamplonu na mapu sveta, a privlačnost tog dela je i danas netaknuta.

U ponedeljak je festival počeo vatrometom iznad prepunog trga, a prva od osam trka s bikovima je bila u utorak.

Hemingvejev roman iz 1926. godine očarao je generacije čitalaca svojom seksi-pričom iz doba džeza o američkim i britanskim boemima koji pokušavaju da ispune unutrašnju prazninu egzotičnim putovanjima, ogromnim količinama alkohola i mučnim potragama za nemogućom ljubavlju.

Uspeh romana „Sunce se ponovo rađa“ je postao kamen-temeljac američkog književnog kanona, odmah uz „Velikog Getsbija“ F. Skota Ficdžeralda. Hemingvejev doman je popularizovao termin „izgubljena generacija“ kako bi se opisala čvrsto povezana grupa pisaca s početka 20. veka koji su se naselili u Parizu. Hemingvejev sažet stil zauvek je promenio američku književnost.

Bil Hilman koji je poreklom iz Čikaga, tri puta je izboden dok je trčao s bikovima u Pamploni, ali ipak nije propustio ovogodišnji San Fermin.

Hilman je imao 19 godina kada ga je Hemingvejev živopisan prikaz festivala trke sa bikovima prvi put očarao, posebno opisi običnih Španaca koji rizikuju živote trčeći ulicama da bi vodili bikove do arene tokom devetodnevnog festivala.

„Sedeo sam satima, daleko posle ponoći, čitajući knjigu“, rekao je Hilman za Asošijejted pres u Pamploni dok je gledao u ​​tor gde se drže bikovi pre nego što budu pušteni na kaldrmisane ulice. „I kad sam završio tu knjigu, postao sam i  pisac i trkač s bikovima“.

Od tog književnog susreta, sada 44-godišnji Hilman je trčao je s bikovima u Španiji stotine puta, računajući i putovanja u Pamplonu i učešće u desetinama trka s bikovima u drugim španskim gradovima. Njegova zaljubljenost u Hemingveja i Pamplonu nikada nije jenjavala, iako je jednom skoro poginuo kada ga je proboo rog.

Hilman je stigao do doktorata engleskog jezika, a sada  na Univerzitetu Ist-Vest u Čikagu predaje i o romanu „Sunce se ponovo rađa“ i piše o trkama sa bikovima.

Hilman je jedan od mnogih Amerikanaca inspirisanih da otputuju u Španiju da bi iz prve ruke videli festival.

Iako je trčanje s bikovima cenjen lokalni običaj za smele španske mladiće, Amerikanci svih uzrasta su vodeća grupa stranaca koji trče na festivalu San Fermin. U 2022. godini, 16% trkača sa bikovima bili su Amerikanci, što je najveći procenat među strancima i četiri puta više od žitelja susedne Francuske, po podacima gradske skupštine Pamplone.

Turistički operater Brus Anderson sa sedištem u Dalasu, čija je kompanija „Running Of The Bulls“ pomogla hiljadama Amerikanaca da tokom godina posete San Fermin, kaže da je Hemingvejev rad učinio festival mestom koje žele da posete. Ove godine, njegova kompanija dovodi 1.400 ljudi na festival, od kojih je preko dve trećine iz Sjedinjenih Država.

„Mnogo je energije, mnogo uzbuđenja oko samog sećanja na tu knjigu i uticaj koji je imala“, rekao je Anderson, i sam doživotni Hemingvejev obožavalac. Govorio je u art deko kafiću Irunja u Pamploni, koji se često pojavljuje u filmu „Sunce se ponovo rađa“, a danas je tu statua Hemingveja u prirodnoj veličini koja se naginje uz šank.

Anderson sa svojom gustom belom bradom pomalo podseća na Hemingveja. Meštani Pamplone ga često zovu: „Tata“ po utoru na pisca.

Hemingvej je urezan u pejsaž Pamplone. Hoteli i barovi imaju njegove biste ili natpise koji pokazuju da je nekada bio tamo. Ispred arene za trke bikova u Pamploni koja takođe ima statuu tog pisca, visi ogroman transparent u čast romana, uključujući citat koji pokazuje kako je festival ostavio pisca bez reči: „U podne u nedelju, 6. jula, fijesta je eksplodirala. Nema drugog načina da se to opiše“.

Kada je Hemingvej poslednji put posetio Pamplonu gde je često odsedao u Hotelu Perla, njegov apartman još ima nameštaj iz 1950-ih kada je on tamo boravio. Soba koja gleda na stazu za trke bikova, takođe ima dve staklene police za knjige sa desetinama primeraka knjige „Sunce se ponovo rađa“.

„Hemingvej je mnogo učinio za Pamplonu jer ju je proslavio širom sveta“, rekao je Fernando Ualde koji je četiri decenije radio kao recepcionar u tom hotelu.

Međutim, mišljenja o Hemingveju su u Pamploni pomešana.

Pored feminističke kritike njegove hiper-muževne javne ličnosti, Hemingvej je naišao na kritike pokreta za prava životinja zbog svojih hvalospeva o bikovima. U delu „Sunce se ponovo rađa“, on mnogo više opisuje hrabrost nego same trke s bikovima.

Aktivista za zaštitu životinja Bruk Sparling rekao je tokom protesta protiv borbi bikova u San Ferminu da je „Hemingvej pisao o mnogim temama koje danas ne bi bile prihvaćene u društvu. On piše o lovu, o ratu, a mi danas ne želimo da cenimo te teme“.

Ualde kaže da neki stanovnici Pamplone žale zbog promocije festivala koji je doneo problem prekomernog turizma koje ovaj uspavani provincijski grad sada doživljava.

Pamplona ima 200.000 stanovnika i dočekuje preko milion turista zbog festivala. Dok su većina Španci, oko 15% učesnika je iz inostranstva. I mnogi, posebno mlađi posetioci, slede Hemingvejev primer prekomernog pijenja.

Neki meštani se ponose mestima koja Hemingvej nije dotakao. Profesor lokalne književnosti Gabrijel Insausti sa Univerziteta Navara u Pamploni seća se da je bio u baru sa natpisom „Hemingvej nije bio ovde“.

„Hemingvej je postao proizvod franšize povezane sa festivalom San Fermin koja je zasenila njegov roman“, rekao je Insausti. „Ljudi znaju ko je Hemingvej, ali nisu čitali njegov roman“, kaže on.

Hilman je rekao da visok procenat neiskusnih stranaca danas čini trke sa bikovima u Pamploni veoma opasnim. Poslednji smrtni slučaj bio je 2009. godine, ali su ubodi i druge povrede česte. Trkači-početnici mogu lako da se uspaniče i naprave pogrešan potez koji može izazvati reagovanje mase ili poslati nekoga na put biku.

Hilman je teško uboden 2014. godine, kada je rekao da ga je loš manevar jednog trkača ostavio izloženim biku. Mislio je da umire, tolika je bila količina krvi koja mu je šikljala iz noge, kazao je on.

Posle još jednog uboda 2017. godine, Hilman je rekao AP-u iz svog bolničkog kreveta u Pamploni da neće prestati da trči. „Ljudi misle da samo ludi ljudi trče, ali u tome postoji prava umetnost. Ako obratite pažnju, videćete“, rekao je tada.

Hemingvejeva unuka, glumica Mariel Hemingvej, seća se da su prema njoj postupali „kao prema kraljevskoj rođaci“ kada je pre mnogo godina posewtila San Fermin. Mariel, koja je pisala i govorila o borbama svog dede sa mentalnom bolešću koja je dovela do njegovog samoubistva 1961. godine, uverena je da će njegovo delo trajati.

Ta fascinacija smrću je takođe bezvremenska.

„Identitet, ljubav, svrha i kako se ponovo izgraditi nakon velikog gubitka… te teme se nikada nisu promenile. To je ono što je sjajno kod mog dede“, rekla je Mariel Hemingvej za AP iz svog doma u Ajdahu.

„Mislim da je uhvatio nešto što nikada neće nestati“, kazala je ona.