Dok naši studenti trče maraton, oni ne trče samo za sebe – trče za nas, za sve nas koji smo ih učili, vodili, oblikovali. Svaki njihov korak je odraz svega što smo zajedno izgradili. Oni su naša deca, naši snovi, naša budućnost, i sada nas podsećaju na snagu koju imamo.
Dok gledamo njihove noge kako udaraju o tlo, srce nam se steže, jer znamo – ovo nije samo njihov maraton. Ovaj maraton je i naš. Svi mi koji smo ih učili da nikada ne odustanu, sada gledamo kako njihova borba postaje naša. Naša dužnost je da trčimo sa njima, da pokažemo da nismo učili samo reči, već da smo ih podržavali kroz delovanje.
Oni trče za našu budućnost, za svet u kojem se obrazovanje poštuje, u kojem nije bitno koliko puta padneš, već koliko puta ustaneš. I sada je trenutak da kažemo da nećemo stati, već nastaviti zajedno sa njima!
Njihova borba nije samo njihova. Ona je naša, jer smo mi stvorili te borce. Svaki njihov korak, svaka žrtva, svaka borba je i naša. Ako oni mogu da idu do kraja, možemo i moramo i mi.
Ne možemo ih ostaviti same. Oni su naša deca, oni su svi mi. Ako oni veruju u nas, verujmo i mi u njih. Ako oni ne odustaju, ne smemo ni mi.
Ovaj maraton nije samo trka – to je naša zajednička borba. Naša prilika da pokažemo da nismo samo učili hrabrost, već i svakim delom svog bića doprinosili toj borbi.
Šta vi mislite?
Još nema komentara. Budite prvi koji će otvoriti diskusiju.