Dok širom Srbije jača građanska akcija za demokratske standarde i vladavinu prava, Brisel ostaje na autopilotu, praktično stajući na stranu autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića nasuprot studentima koji predvode proteste, uz nastavak praznih priča o procesu proširenja EU, piše EU Obzerver.
Pod naslovom „Zašto EU ignoriše studentske proteste u Srbiji“, osnivači Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina, Kurt Basener (Kurt Bassuener) i Tobi Vogel (Toby Vogel) navode da zajedno sa Ukrajinom i Gruzijom, gde takođe traje narodno mobilisanje protiv još jednog Moskvi naklonjenog, autokratskog režima, Srbija predstavlja demokratsku liniju fronta.
Ta borba odozdo ima ogroman regionalni i evropski značaj. Tokom 12 godina vladavine, predsednik Vučić je svoj režim učinio predvodnikom modernog evropskog desničarskog revanšizma, primarnim pokretačem regionalne nestabilnosti na Balkanu, centrom ruskog i kineskog uticaja i ometanja, kao i magnetnim polom za savremeni krajnje desni etnonacionalizam i genocidnu ideologiju, ocenjuje se.
U tekstu se podseća da su protesti pokrenuti nakon pogibije 15 ljudi u urušavanju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra i dodaje da su to najnovije u nizu demonstracija koje su počele još 2016. godine, nakon nezakonitog rušenja beogradskog naselja kako bi se napravio prostor za projekat Beograd na vodi.
Poveznica svih kasnijih protesta je očigledna: široko rasprostranjeno nepoverenje u vlast koja je čvrsto u rukama Vučića i njegove stranke, unutar državnog aparata koji je već pre njegovog dolaska na vlast bio izrazito centralizovan. Srbija je, mnogo pre nesreće na novosadskoj železničkoj stanici, pokazivala jasne znake zarobljene države, ocenili su autori.
Odnos SAD i EU prema nenasilnim protestima predvođenim studentima praktično je isti, ukazali su Basener i Vogel. Podsetili su da je generalni direktor Evropske komisije za proširenje Gert Jan Kopman, kako je prenela režimu naklonjena Politika, predstavnicima srpskog civilnog društva rekao da EU „neće prihvatiti niti podržati nasilnu promenu vlasti u Srbiji“ dok je specijalni izaslanik Donalda Trampa Ričard Grenel kazao da SAD ne podržavaju“one koji podrivaju vladavinu prava ili nasilno preuzimaju državne institucije“, ignorišući činjenicu da je jedina upotreba sile dolazila od pristalica režima protiv demonstranata.
Foto: Aleksandar Savanovic
U ponedeljak 27. januara, šefica evropske diplomatije Kaja Kalas izjavila je da je „stabilnost“ prioritet Evropske unije na Balkanu – što u praksi znači podršku onima koji trenutno drže vlast. Paradoksalno, ova poruka odražava stavove Rusije i Kine. Vučićevi nevešti pokušaji da demonstracije i generalni štrajk predstavi kao“obojenu revoluciju“ nisu naišli na odjek među građanima Srbije, ali jesu u Moskvi, ukazuju autori.
Studenti i građani Srbije imaju puno pravo da se osećaju izdanima od strane onih koji se deklarativno zalažu za demokratske vrednosti, a odbacuju one koji se bore za njihovu stvarnu primenu.
Zapad očigledno nastoji da zaštiti svoja ulaganja u Vučića, uprkos prirodi njegove vladavine – ili njenim destabilizujućim efektima na region. Među benefitima su već pomenuti ugovor o iskopavanju litijuma,“stavljanje oružja na raspolaganje Ukrajini“ preko posredničke prodaje, kao i prodaja borbenih aviona „rafal“. Osim toga, zet Donalda Trampa, Džared Kušner, investira u hotelski projekat na mestu zgrade Generalštaba u Beogradu, koju je NATO bombardovao 1999, dodaje se.
Ova politika, ukazuju autori, zasniva se na konceptu Srbije kao regionalne sile i navodnog „faktora stabilnosti, a čak ni napadi na susedne zemlje, organizovani sa srpske teritorije, nisu uzdrmali faktičku politiku popuštanja EU prema Vučiću.
Uspeh u svrgavanju Vučića i pokretanje sistemskih promena poslalo bi nedvosmislenu poruku krajnjoj desnici širom Evrope i Severne Amerike: Srbija je postala uzor za kulturne ratnike ekstremne desnice, ali ljudi su jasno videli trulež koju je ta ideologija donela, ističu autori.
Solidarnost odozdo, zasnovana na zahtevima za institucionalizaciju dostojanstva – moć naroda – upravo je ono čega se plaše i oni koji šire narative koji podstiču podele i oni koji od njih profitiraju.
Srbija ne može da se suoči sa svojom prošlošću i izgradi istinsku budućnost pod trenutnim rukovodstvom – ona je glavna revanšistička sila na prostoru bivše Jugoslavije.
Foto: Reuters
Sistem regionalnih sukoba, s epicentrom u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, koji uključuje sve susede Srbije osim jednog (Albanije), ne bi mogao da opstane bez politike zasnovane na žaljenju i teritorijalnih pretenzija iz Beograda, utemeljenih u doktrini Srpski svet.
Praktična saradnja „etabliranih demokratija“ sa Vučićevim režimom, izuzev nekoliko principijelnih poslanika u evropskom i nacionalnim parlamentima, sramotan je pokazatelj trenutnog stanja. To je morbidni simptom slabljenja demokratskih „antitela“ u političkom telu Evrope – znak sistemske infekcije.
Protesti u Srbiji za pravdu, dostojanstvo, demokratiju, odgovornost i vladavinu prava zaslužuju podršku od svih iskrenih demokrata širom sveta, ističe se i dodaje da je do sada solidarnost uglavnom dolazila iz regiona, uključujući Sarajevo, Zagreb i Vukovar.
Ovi protesti možda nisu presudni za sudbinu evropske demokratije, ali mogli bi biti za Srbiju – sa širokim regionalnim posledicama. Ovo je najbolja prilika od 2000. godine za proboj u tom pravcu.
Da bi ostala dosledna svojim vrednostima i istovremeno zaštitila svoje dugoročne interese, Evropska unija mora da usvoji politike koje će omogućiti istinski demokratsku i reprezentativnu Srbiju – državu koja je odgovorna svojim građanima i angažovana u pozitivnim odnosima sa susedima.
To podrazumeva ne samo promenu u tonu poruka iz EU, već i nezavisnu reviziju neuspešne politike proširenja – nešto za šta Uniji nedostaje politička volja da sama sprovede – kao i obavezivanje na poštovanje njenih rezultata.
Istorija neće oprostiti zapadnim liderima koji podržavaju reakcionarne snage – ili ostaju po strani, zaključuju Vogel i Basener u EUObzerveru.
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.