Čovek koji je postao elita istočne obale, a kasnije i cele Amerike i rado viđen gost širom sveta odrastao je zapravo u porodici srednje klase, išao u škole koju su mahom činila deca radničke klase. Kao i u ostalim segmentima njegovog života, i ovaj obiluje misterijom i nelogičnostima.
Džefri Edvard Epstin rođen je 20. januara 1953. godine u opštini Bruklin u Njujorku. Njegovi roditelji Polin Stolofski i Simur Džordž Epstin bili su jevrejski imigranti iz Evrope, čija je šira porodica ubijena u Holokaustu, a venčali su se 1952. godine, neposredno pre njegovog rođenja, kako piše u knjizi „Filthy rich“ Džejmsa Patersona.
Polin je radila kao školski pomoćnik i bila je domaćica, dok je otac Simur radio za Odeljenje za parkove i rekreaciju grada Njujorka kao čuvar i baštovan. Džefri je bio stariji od dvoje braće i sestara. On i njegov brat Mark, kojima su nadimci bili „Medved“ i „Pagi“, odrasli su u Si Gejtu, privatnoj zajednici na krajnjem zapadnom rubu Koni Ajlenda – najstarije zatvorene zajednice u Njujorku. Dobri studenti, zaljubljenici u matematiku, klavir (Džefri, za prijatelje „Epi“, počeo je da svira klavir sa pet godina i okruženje ga je smatralo talentovanim).
Bio je oličenje darežljivosti i srdačnosti, pomalo štreber sa pegicama i kojim kilogramom viška. Njegovom kasnijem životnom putu ipak je bolje pristajao nadimak „Medved“, tada verovatno zbog fizičkog izgleda, dok će u drugoj fazi života on biti opravdan njegovom krvoločnošću i spremnošću na sve.
Ortodoksni Jevreji i antisemitizam
Sa slikovitom plažom koja se proteže oko grada i avenijama koje podsećaju na predgrađe, Si Gejt je, tokom njihovog detinjstva 50-ih i 60-ih godina, bio utočište srednje klase, iako se Epstin često izjašnjavao da je odrastao u južnom Bruklinu. Jevrejsko prisustvo se za ovaj kraj vezuje više od sto godina. Porodična kuća Epstinovih nalazila se preko puta najstarije sinagoge u Si Gejtu Keneses Izrael, dok je naselje s vremenom postalo dom velikoj zajednici ortodoksnih Jevreja.
Epstin je pohađao lokalne javne škole (188, Mark Tven) zarađujući tada novac podučavanjem svojih vršnjaka. Godine 1967, upisuje Nacionalni muzički kamp u Centru za umetnost Interlohen, a diplomira 1969. u srednjoj školi Lafajet (sa 16 godina, preskočivši dva razreda). Okruženje Lafajeta bila su radnička naselja, sa 90% Italijana i vrlo malo Jevreja koji su, prema rečima meštana, bili suočeni sa antisemitizmom, a bilo je vrlo malo socijalizacije između ove dve etničke grupe.
Kasnije te godine, pohađao je napredne časove matematike na Kuper Junionu sve dok nije promenio fakultet 1971. godine, kada pohađa Kurantov institut matematičkih nauka na Univerzitetu u Njujorku, studirajući matematičku fiziologiju, ali je i ove studije napustio bez diplomiranja 1974. godine.
Profesor bez dana radnog staža, sa samo 21 godinom!
U Epstinovoj slagalici postoje ogromne rupe, a jedna od njih je i velika šansa koju je dobio – predavanje matematike u elitnoj školi Dalton (privatna škola na Menhetnu sa reputacijom one koja privlači talentovane učenike i njihove bogate roditelje), nakon koje je otišao pravo na Volstrit, i nikada se nije osvrnuo nazad. Profesor bez dana radnog staža, sa samo 21 godinom, bez fakultetske diplome!
Njujork tajms je prvi objavio da je osam bivših učenika Daltona reklo da im je način na koji je Džefri Epstajn komunicirao sa tinejdžerkama ostao u sećanju još od srednje škole kao neprikladan. Nekoliko bivših učenika je reklo za NPR (National Public Radio) da se sećaju da su videli Epstina okruženog učenicama u Daltonu, iako se niko nije sećao ikakvih incidenata ili nedoličnog ponašanja. Skot Spajzer, koji je diplomirao na Daltonu 1976. godine, u intervjuu je rekao da je Epstin „bio prisutniji među studentkinjama, devojkama, tokom vannastavnog vremena, što je delovalo pomalo neprikladno.“
Mišljenja su bila podeljena, iako su se svi složili da se radi o nekome ko je izrazito harizmatičan. Studentkinji Evi Šeur bio je neko koga bi svi voleli, nekima je bio verziran, inteligentan i dobar profesor, drugi se sećaju previše mladog nastavnika koji je bio nekvalifikovan i previše neposredan sa učenicima. Keti Lorens je jedna od studentkinja iz klase 1976, kojoj je sve u vezi sa Epstinom stvaralo „blagi osećaj jeze izazvan i obraćanjem pažnje devojaka na profesora“ što je smatrala uznemirujućim.
Druga studentkinja je rekla da „nije dirao devojke, već su se one sa njim družile jer je bio zgodan u svojim prljavim poliesterskim pantalonama“.
Keti Lorens je imala poentu.
Nijedna od kasnijih optužbi za slučajeve trgovine ljudima i seksualne eksploatacije maloletnica nije bila povezana sa njegovim kratkim boravkom u školi Dalton, iako su tužioci pokretali to pitanje. U iskazu iz 2009. godine, advokat je pitao Epstina da li je ikada imao „seksualni kontakt“ sa učenicama kojima je predavao u Daltonu, na šta je odgovorio pitanjem: „Dok sam bio nastavnik? Ne“. Tužilac je pitao da li je imao seksualne susrete sa učenicima nakon što je napustio školu, on se pozvao na peti, šesti i četrnaesti amandman, odbivši da odgovori.
Mala oaza moćnih
Dalton mu je svakako bio odskočna daska za kasnija zlodela i trgovinu uticajem, ucene. U ovoj školi Epstin je susretao bogate i moćne, njihova deca su bila oko njega, pohađala časove, šetala hodnicima, poput Prudens, ćerke magnata Ruperta Mardoka.
Nisu bili u pitanju samo učenici, već je i rukovodstvo u Daltonu bilo prepuno poznatog i uticajnog sveta. Otprilike u vreme kada je Epstin stigao u školu, Donald Bar, otac državnog tužioca Vilijama Bara je završavao svoj mandat direktora škole. Suzan Semel, koja je predavala društvene nauke u Daltonu od 1965. do 1988. godine, i koja je napisala knjigu o istoriji škole, navela je da je Bar zaposlio nekoliko ljudi koji nisu ispunjavali tipične uslove za zaposlenje, mada je ostalo nejasno da li je on zaposlio i Džefrija, kojem su, malo je reći, manjkale kvalifikacije, a da je recimo njegova slika visila sa ostalim školarcima teško da bi iko pomislio da im Džefri nije bio kolega.
Logično je da je vršnjacima, pa i devojkama više delovao kao neko sa kime bi zapalili cigaru na ćoškićima kampusa, nego neko ko je trebalo da im bude autoritet, što je uočio i Piter Branč, koji je bio privremeni direktor škole nakon Bara, koji je rekao za Njujork tajms da je Epstin na kraju otpušten, jer njegova nastava „nije bila na nivou“, iako se nije sećao nijedne žalbe na njegovo ponašanje sa učenicima.
Dalton kao otisak u njegovoj karijeri i deo kurikuluma bio je važna odskočna daska, i vetar u leđa, ispostaviće se njegovoj neutaživoj želji i ambiciji da se za sve pita i u sve meša i da sebi udovoljava po svaku cenu.
Dovoljno je reči da su među bivšim studentima ove škole bili i čuveni novinar CNN-a Anderson Kuper ili glumica Kler Dejns, dok je i Forbs ovu školu smestio u sam vrh rang liste pripremnih škola u Americi. Čak su i dvoje američkih okružnih sudija koji su možda bili dodeljeni u slučaju Epstin bili su „Daltonovci“.
Jedna vrata su se zatvorila, ali su mu otvorila druga vrata. Epstin upoznaje Alana Grinberga, glavnog izvršnog direktora finansijske kompanije Bear Sterns, čiji su sin i ćerka pohađali pogađate koju školu, čiju je preporuku dobio njihov otac. U junu 1976. godine, Grinberg mu je ponudio posao. Prvi obrisi novca, pa moći…
Šta vi mislite?
Još nema komentara. Budite prvi koji će otvoriti diskusiju.