Đurović povodom Dana migranata: Najmanje njih 35.000 ušlo i prošlo kroz Srbiju ove godine

 Predsednik Upravnog odbora Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović je, povodom 18. decembra, Međunarodnog dana migranata, kazao da je „u svakom trenutku najmanje 700 do 1.000“ lica u iregularnom boravku, a da je prema procenama, najmanje 35.000 ušlo i prošlo kroz Srbiju u ovoj godini.

Đurović za agenciju Beta kazao i da „ne samo da izbegli ulaze i prolaze kroz Srbiju, već je kontinuiran priliv i legalne radne snage“, jer, kako je naveo,  „radni migranti dolaze u Srbiju sve više u hroničnom nedostatku domaće radne snage“.

Napomenuo je da je „položaj iregularnih migranata  i dalje jako osetljiv i ranjiv“, pošto, kako je naveo, „nemaju legalan boravak u zemlji“.

„Uglavnom zaobilaze preostale otvorene kampove (dva koji rade i to u Preševu i Bujanovcu, dok su ostali zatvoreni u ovoj godini), manje su vidljivi medijima i javnosti, a sve više su u rukama krijumčara, koji im obezbeđuju prihvat, smeštaj i organizuju njihov put dalje ka EU“, rekao je.

Kazao je i da su „oni često u riziku da budu izloženi nasilju, eksploatisani zbog njihovog neregulisanog i ranjivog položaja“, a , kako je ukazao, „zbog čega često nisu u mogućnosti da prijave zloupotrebe, nasilje i krijumčarenje sa kojim se gotovo svakodnevno suočavaju“.

„Lica u iregularnom boravku je u svakom trenutku najmanje 700 do 1000 u zemlji, a prema našim procenama sa terena, najmanje je 35.000 ljudi ušlo i prošlo kroz Srbiju u ovoj godini“, kazao je Đurović.

Rekao je i da se, „ukoliko iregularni migranti traže azil, oni  i dalje susreću u 2025. sa dugim i neefikasnim procedurama“, „između ostalog i sa problemima da podnesu brzo zahtev za azil“ koje, kako je naveo, umeju da traju u prvom stepenu i više od godinu dana.

Dodao je da „u međuvremenu oni borave u preostala dva centra za azil u Obrenovcu i Sjenici ili retko u privatnom smeštaju“.

„Lica koja su tražila azil je od početka godine do kraja novembra u Srbiji bilo 597, podneto je 122 zahteva za azil, a dodeljeno svega sedam azila (dve izbegličke zaštite i pet subsidijarnih zaštita)“, kazao je Đurović.

Napomenuo je da je „položaj ukrajinskih i ruskih izbeglica donekle drugačiji“, te da su „oni legalno u Sfrbiji i lakše se snalaze, a u svemu im pomaže sličan jezik, izgled, religijski, običajni i kulturološki obrasci koji odgovaraju našim“.

„Od početka godine do kraja oktobra bilo je 1.127 ukrajinskih državljana kojima je dodeljena humanitarna zaštita u Srbiji, a u zemlji se prema procenama nalazi više od 40.000 ruskih državljana i više od  6.000 ukrajinskih“, rekao je on.

Rekao je i da „pristup tržištu rada za tražioce azila (posle šest meseca od zahteva za azil), izbegle iz Ukrajine (odmah po dobijanju privremene zaštite) omogućava lakše podmirivanje osnovnih životnih potreba“, ali se, kako je naveo, „ne može reći da oni mogu da se oslone na podršku sistema u lakšem boravku i integraciji u društvo“.

„Čini se da smo, zbog slabog planiranja i intertnog pristupa, propustili priliku da prihvatimo veći broj ukrajinskih izbeglica“, koji su, kako je kazao, „velikim brojevima tranzitirali preko Srbije ali tu nisu videli društvo u kome su mogli da pronađu utočište, duže da ostanu i da započnu novi život“, ukazao je.

„Da smo omogućili efikasnu i brzu zaštitu i prihvat, mogli smo ne samo da im humano pomognemo, već i obezbedimo bolji odgovor na hroničan nedostatak naše radne snage u Srbiji“, rekao je.

U tom slučaju, kako je ocenio Đurović, primer zemalja u regionu poput Crne Gore i Hrvatske, gde su hiljade Ukrajinaca ostale, može Srbiji da bude ilustrativan za budućnost.

Rekao je i da „ruski državljani koji dolaze u Srbiju imaju više problema“ jer, kako je objasnio, „svoj boravak moraju da regulišu drugačije od Ukrajinaca i tražilaca – u početku često kao turisti, a posle bilo preko rada, porodičnih veza, posedovanja nepokretnosti ili na drugi način“.

„Ruske zajednice su primetne u većim gradovima, ali postoji mnogo sistemskih načina da se oni integrišu bolje u društvo od učenja jezika, omogućavanja pristupa gradskim i lokalnim predškolskim ustanovama, kurseva integracije, informisanja, regulisanja trajnog boravka (…)“, rekao je.

Naveo je i da „postoji potreba da se formira posebno telo ili agencija koja bi se bavila integracijom migranata koji imaju osnov da ostanu u Srbiji“.

Napomeniuo i da se „izazovi u vezi sa prilivom legalne radne snage  jasno prepoznaju kada je reč o 2025. godini“.

Kazao je da „strani radnici dolaze u Srbiju da bi radili“, ali se, kako je naveo,  suočavaju sa rizicima da im radna i druga prava budu ugrožena zbog nepoznavanja propisa, jezika, odsustva društvenih kontakata i dostupne stručne pravne i druge pomoći.

„U strahu da im strani radnici ne pobegnu neki poslodavci im nezakonito oduzimaju i čuvaju putne isprave, uslovljavaju ih neproduživanjem saradnje i povratkom u zemlje porekla, neki traže i da rade za manje nadnice i preko ugovorenih sati rada“, rekao je.

Strane radnike, kako je ukazao, „poslodavci često smeštaju grupno u kuće i stanove u prigradskim naseljima gde lokalni građani i zajednica nisu adekvatno i pravovemeno obavešteni“.

Napomenuo je da „prisustvo većeg broja stranaca u kratkom vremenskom periodu i na ograničenom prostoru stvara strah, nelagodu“ i može, kako je ukazao, „da posluži lakom dizanju tenzija i predrasuda kod domaćeg stanovništva“.

Naveo je i da se „sistem nedovoljno interesuje kako strani radnici provode vreme nakon radnog vremena, čime se bave, koje probleme imaju, da li postoje naznake kriminala, eksploatacije, da li se i kako oni socijalizuju i uključuju u lokalnu zajednicu i drugo“.

„Stvar se dodatno komplikuje ako strani radnici posle nekog vremena reše da odustanu od poslova i boravka u Srbiji i krenu da traže krijumčare koji bi ih preveli na teritoriju EU gde bi želeli da potraže bolje uslove za život i rad“, naveo je.

Tada se, kako je ukazao, „legalna migracija transformiše u iregularnu i radni migranti u mnogo čemu postaju iregularni prilikom ilegalnih prelazaka srpskih granica sa susednim zemljama na putu ka zemljama zapadne EU“.

„Efekti takvog procesa su frustacija za domaće poslodavce jer ostaju bez radnika za koje su se pomučili da ih dovedu i za šta su uložili vreme, novac i druge resurse, problemi u obezbeđivanju održive strane radne snage za potrebe srpskog društva i ekonomije, jačanje krijumčarenja i povećanje rizika od zloupotreba i eksploatacije stranih radnika, te problemi u prihvatu i njihovoj integraciji“, kazao je Đurović.