Đilas: „Vučićev predlog o jedinstvenom tržištu je prikriveno odustajanje od punopravnog članstva u EU“

Srbija je aplicirala za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, a ne za parcijalno učešće u jedinstvenom tržištu ili selektivno uključivanje u pojedine politike EU. Tu poliitku je uspostavila vlada Zorana Đinđića i svaka naredna je to imala bar kao formalni strateški cilj. Kažem formalni, jer je jasno da već punu deceniju režim ne vodi Srbiju ka Briselu, već je vodi u drugom smeru.

Taj strateški cilj dodatno je potvrđen Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije iz 2013. godine, u kojoj se jasno navodi:
„Narodna skupština potvrđuje da je cilj Republike Srbije u pregovorima o pristupanju sticanje punopravnog članstva u Evropskoj uniji u najkraćem roku“.

Svako odstupanje od tog cilja bez odluke Narodne skupštine predstavlja kršenje važeće rezolucije i samovoljno menjanje strateškog pravca države. Posebno zabrinjava činjenica da građani Srbije o mogućoj promeni kursa saznaju iz nemačkih medija, a ne kroz institucionalni dijalog u sopstvenoj zemlji. A upravo to je uradio Aleksandar Vučić, ozbiljno ponizivši i institucije i građane Srbije.

Ulazak u Evropsku uniju, u Jedinstveno tržište i u Šengen zonu podrazumeva iste temeljne političke uslove: vladavinu prava, nezavisno pravosuđe, borbu protiv korupcije, usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Za Šengen su ti uslovi čak i stroži, zbog bezbednosne dimenzije. Zato se po pravilu prvo postaje članica EU, pa tek potom deo Šengena.

Predlog sa kojim sada Vučić izlazi u javnosti je izmišljen pre tri decenije kao rešenje za razvijene, stabilne i demokratske države koje ne žele da postanu članice EU, ali žele pristup zajedničkom tržištu. Zanimljivo je da  jedna od tih zemalja, Island, sada namerava da podnese zahtev za punopravno članstvo. I oni su došli do zaključka da im je interes da budu punopravna članica i da mogu da utiču na odluke EU.

Ono što je posebno važno, taj takozvani „norveški model“ nikada nije bio zamišljen kao međukorak ka članstvu, već kao alternativa za zemlje koje svesno biraju da ostanu van Unije. U slučaju Srbije, takav model ne bi predstavljao „stanicu na putu ka EU“, već slepi kolosek na koji bi da nas dovedu koji od članstva odustaju, ali to ne žele otvoreno da priznaju.

Trenutni koncept proširenja koji se razmatra unutar EU pre svega je političke prirode. Nove države članice mogle bi formalno postati članice, ali bi u pojedinim politikama imale ograničen pristup dok ne ispune standarde. Upravo zato se u EU sve češće govori o ograničavanju prava veta – jer nema dovoljno poverenja, plus su loša iskustva sa nekim državama tipa Mađarske. Jedno od rešenja je i da nove članice dobiju pravo veta posle određenog vremena, kada se poverenje uspostavi. Ali to za Srbiju nije bitno jer mi trenutno nismo uopšte u situaciju da se o našem članstvu u EU razmišlja.

Srbija je na začelju liste zemalja kandidata, iako je 2012.godine bila predvodnik. Osim ako ne verujete lažnom ministru za evrointegracije Staroviću koji stalno ponavlja da su Crna Gora i Srbija ispunile najveći broj uslova za članstvo, što je naravno besmislica u koju mogu da poveruju samo gledaoci Informera, Pinka i ostalih režimskih medija.

U tom kontekstu treba gledati i na Vučićevo i Ramino pismo, kao pokušaj ljubomornih suseda koji bi da spreče da komšijska Crna Gora postane članica EU. Jedina razlika između Vučića i Rame što Rama želi Albaniju u EU, ali shvata da ne može, dok Vučić nikada nije ni želeo da Srbija bude članica Evropske unije. Zna on da su Evropska unija i nezavisno pravosuđe i slobodni mediji i jake institucije i hapšenje kriminalaca i sprovođenje javnih nabavki i nemogućnost postavljanja poslušnih idiota na važne državne funkcije….

Nezavisno pravosuđe mu je problem jer može da sudi svakome. Slobodni mediji su mu probem jer to znači da ljudi znaju istinu. Institucije koje rade posao zbog koga su napravljene su mu problem jer onda ne može da radi šta god hoće. Pravilo da se kriminalci hapse mu je problem jer to znači da cela organizovana kriminalan grupa sa njim na čelu treba da bude u zatvoru. Sprovođenje javnih nabavki mu je problem jer onda on i ekipa ne mogu da uzimaju milijardi evra narodnih para i stavljaju ih u svoje džepove….

Ovakav pristup koji je predložio Vučić predstavlja faktičko odustajanje od punopravnog članstva u EU, ali u prikrivenoj formi. Time bi se kupilo nekoliko godina bez ozbiljnog pritiska na reforme, uz formalno zadržavanje evropske retorike. Za Vučića, koji 14 godina nameće antievropski narativ, što je uz ponašanje Evropske unije podršku članstvu među građanima Srbije dovelo na istorijski minimum, to je idealna pozicija.

Ovakvi predlozi pojavljuju se upravo uoči dokumenta Evropske komisije koji treba da ponudi viziju završetka pregovora o proširenju. Umesto da ojačaju argumente za članstvo, oni unapred olakšavaju poziciju onim zemljama koje su protiv proširenja. Ukoliko bi EU prihvatila ovakav koncept, to bi značilo:
zamrzavanje pritiska za reforme u oblasti vladavine prava;
novi pregovarački okvir koji zahteva jednoglasnost u Savetu EU i višegodišnje institucionalno zastoje, odnosno odustajanje od realne perspektive članstva u Evropskoj uniji i Srbije i Zapadnog Balkana za duži period
Istovremeno, ispunjavanje uslova za Šengen podrazumevalo bi sankcije Rusiji i vizni režim za ruske državljane, dok bi pun pristup tržištu EU zahtevao prekid energetske zavisnosti od ruske nafte i gasa. To su odluke koje aktuelna vlast ne sme i ne želi da donese.

Za nas u Stranci slobode i pravde nema dileme. Srbija mora nastaviti svoj put do punopravnog članstva jer je Srbija evropska zemlja i njeni građani nisu i ne smeju biti građani drugog reda. Ne vredi srpski narod manje od ostalih evropskih naroda, niti ikada sme da prihvati tu poziciju koju mu je namenio čovek koji ga iskreno prezire. Milione života smo ugradili u temelje slobodne Evrope i imamo pravo da živimo kao i svi ostali stanovnici Evrope. To pravo nam ne može uskratiti niko, pa ni Aleksandar Vučić.

Autor: Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde