Sinoć sam u Vranju govorio o nekadašnjoj snazi ovog grada.
Pomenuo sam Jumko, Simpo i Koštanu — tri velika sistema u kojima je radilo oko 25.000 ljudi.
A onda su mi Vranjanci iz publike dovikivali:
„Bogoljube, nije bilo samo to!“
I bili su u pravu.
Tu je bila Alfa, čuvena proizvodnja peći. Tu su bili vranjski majstori i zavarivači, ljudi čije se znanje cenilo daleko izvan Vranja — na velikim gradilištima, brodogradilištima i poslovima širom Jugoslavije i Evrope.
A gde su desetine drugih preduzeća? Gde su kooperanti? Gde su zanatlije? Gde su hiljade malih i srednjih poslova koji su živeli oko velikih industrijskih sistema?
Tada sam još snažnije shvatio:
Vranje nije nekada imalo fabrike. Vranje je bilo grad proizvodnje, znanja i majstora.
I zato je bilo dirljivo slušati ljude koji pamte vreme kada se ovde radilo, proizvodilo i izvozilo.
Najveća greška posle 2000. godine bila je što država nije stala iza svoje domaće industrije.
Umesto da je modernizujemo, da stvorimo snažnu razvojnu i izvoznu banku, da našim kompanijama damo kapital i podršku da osvoje nova tržišta i učestvuju u privatizacijama širom regiona — dozvolili smo da ogroman deo industrijske snage Srbije nestane.
To nije bila razvojna politika. To je bilo ekonomsko razoružavanje Srbije.
A cenu danas ne merimo samo zatvorenim fabrikama.
Merimo je decom koja su otišla.
Merimo je mladim ljudima koji su svoje znanje, snagu i porodice odneli u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i druge zemlje.
Merimo je praznijim selima, kućama u kojima su ostali roditelji, dedovi i bake, i gradovima koji se danas bore da zadrže sopstveno stanovništvo.
Zato neću da pričamo samo o tome šta je Vranje izgubilo.
Hoću da napravimo plan šta će Vranje ponovo stvoriti!
Sa Vranjancima ćemo napraviti PROJEKAT VRANJE.
Ne projekat napisan u nekoj kancelariji u Beogradu, nego projekat koji će nastati ovde — sa radnicima, inženjerima, zanatlijama, preduzetnicima, poljoprivrednicima, mladima i porodicama.
Da utvrdimo šta Vranje najbolje zna da radi.
Šta možemo ponovo da proizvodimo.
Šta možemo da izvozimo.
Koje nove industrije možemo da dovedemo.
Kako da od jednog dobrog majstora napravimo porodičnu firmu, od porodične firme malo preduzeće, a od malog preduzeća fabriku koja zapošljava stotine ljudi.
I takav plan Srbiji treba za svaki grad, svaku opštinu, svako selo i svaku mesnu zajednicu.
Ne može cela Srbija da ima jedan isti recept.
Moramo da znamo šta je snaga Vranja, šta Kraljeva, šta Zrenjanina, šta Niša, šta svakog našeg sela — i da država napravi sistem koji će ljudima pomoći da od te snage žive.
Naš cilj mora biti jednostavan:
da mlad čovek ne mora da napusti Vranje da bi uspeo.
A onaj koji je otišao — da ima zbog čega da se vrati.
Vranje traži da ponovo proizvodi i da sačuva svoju decu u svom gradu — da mladi Vranjanci više ne moraju da odlaze, nego da ovde ostanu, rade i grade svoje porodice.
Vranje ne treba ponovo izmišljati.
Vranje je već dokazalo da ume da proizvodi.
Naš zajednički posao je da mu ponovo otvorimo put.
Da se ponovo čuju mašine.
Da se ponovo proizvodi.
Da se ponovo izvozi.
Da se deca vraćaju.
I da Vranje ponovo bude grad rada, proizvodnje i budućnosti!
DA SRBIJA RADI, GRADI I RAĐA!
PORODICA JE SNAGA SRBIJE!
O A U T O R U
Bogoljub Karić je srpski privrednik i javni radnik, jedan od osnivača BK Grupe — jednog od najvećih privatnih poslovnih sistema u istoriji srpske privrede, koji je poslovao u oblastima industrije, građevinarstva, telekomunikacija, bankarstva, medija i obrazovanja, i zapošljavao desetine hiljada ljudi.
Zajedno sa braćom osnovao je Fondaciju Braća Karić, kroz koju su decenijama podržavani nauka, obrazovanje, kultura, sport i pomoć porodicama i deci širom Srbije i srpskog naroda.
Predsednik je Pokreta Snaga Srbije — BK, političkog pokreta koji se zalaže za obnovu domaće proizvodnje, podršku preduzetnicima i zanatlijama, razvoj sela i lokalnih sredina, i za porodicu kao temelj i najveću snagu Srbije.
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.