Srpsko-američka naučnica Gordana Vunjak-Novaković, dobitnica ovogodišnje prestižne svetske nagrade „Za žene u nauci“, izjavila je da je osnovna ideja njenog rada da pomogne ljudima da žive duže i bolje regenerisanjem oštećenih organa i da je za ostvarenje tog cilja od suštinske važnosti da takve terapije budu pristupačne velikom broju pacijenata.
Internacionalnu nagradu L’Oréal-UNESCO „Za žene u nauci“, koja se dodeljuje od 1998. godine, Vunjak-Novaković je dobila za svoj pionirski rad u inženjerstvu ljudskog tkiva i regenerativnoj medicini.
Ona je jedna od pet naučnica koje su ove godine nagrađene za svoje pionirske doprinose naukama o životu i životnoj sredini, a nagrade će biti dodeljene večeras na svečanoj ceremoniji u sedištu UNESCO-a u Parizu.
U intervjuu za agenciju Beta, Vunjak-Novaković je rekla da nagradu nije očekivala i da je to priznanje mnogo važnije za popularizaciju nauke i žena u nauci nego za nju lično.
„Važno je da ljudi razumeju da se nešto dešava u medicini što može da zaista ima uticaja da živimo duže i bolje“, rekla je Vunjak-Novaković, dodajući da je po objavljivanju imena dobitnica nagrade dobila mnogo poruka od ljudi koje ne poznaje i koji su želeli da više saznaju o njenim istraživanjima.
Pored popularizacije nauke, za nju je jednako važna popularizacija žena u nauci.
„Svetu treba nauka i nauci trebaju žene je moto ove nagrade s kojim ja apsolutno mogu da se složim“, rekla je Vunjak-Novaković.
Ona je istakla i da je realnost da na doktorskim i postdoktorskim studijama žena ima isto koliko i muškaraca, možda i malo više, ali da taj procenat „strašno pada“ kada se gledaju vodeće pozicije, broj profesora ili direktora.
„Naše devojke su u strahu da ako imaju neku zahtevnu karijeru ne mogu da imaju i porodicu, što ustvari uopšte nije tačno, ali na tome mora puno da se radi, da im pomognete, podržite, ličnim primerom pokažete i da ih podržavate ceo život, da ih zovete, vidite kako su, da ih nominujete za nagrade. To je deo posla“, rekla je Vunjak-Novaković.
Takvu podršku je i ona imala, od Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu gde je radila kao profesorka, do Masačusetskog instituta tehnologije (MIT) gde je tokom specijalizacije kao Fulbrajtova stipendistkinja imala veliku podršku svog mentora.
„Meni su ljudi otvarali vrata i ja sad otvaram vrata nekim drugim ljudima. Mislim da su moj najveći uspeh ljudi koje sam ja trenirala u laboratoriji i oni daju neki smisao svemu tome“, rekla je ona.
Vunjak-Novaković je tokom karijere dobila brojna prestižna priznanja i danas je univerzitetska profesorka biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i prva je inženjerka u zvanju univerzitetskog profesora u istoriji tog univerziteta.
Nagradu L’Oréal-UNESCO „Za žene u nauci“ dobila je za svoj pionirski rad u inženjerstvu ljudskog tkiva i regenerativnoj medicini čija je ideja da ljudi žive duže i bolje tako što će organi koji su oštećeni povredom ili bolešću moći da se regererišu.
„Mi imamo 78 različtitih organa od kojih su pet vitalni – mozak, srce, pluća, jetra bubrezi. Bilo koji od njih ako prestane da radi i mi prestajemo da radimo. Naš cilj je da prevaziđemo tu situaciju tako da, ako imate jetru koja prestaje da funkcioniše, imamo tehnologiju koja će napraviti delove jetre koji se mogu implantirati od ćelija tog konkretnog pacijenta. Da ustvari ponovo pravite originalno tkivo tako da pacijent ne bude na dijalizi, nego da mu tu funkciju vraćate tim implantatima. Isto važi i za druge vitalne organe“, objašnjava Vunjak-Novaković.
Inženjerstvom tikiva se aktivno bavi već više od 30 godina, a pre desetak godina je počela da radi na razvoju „organa na čipu“.
To su tkiva veoma malih dimenzija, međusobno povezanih krvotokom, što malo liči na čip, i to se koristi za ispitivanje bolesti i testiranje terapija pre nego što se primene na konkretnom pacijentu.
„Znači vi možete da reprodukujete u laboratoriji neke karakteristike bolesti i pošto je to van organizma vi imate punu kontrolu i slobodu da menjate sve što možete i onda da napravite optimalnu terapiju“, rekla je Vunjak-Novaković.
Kako dodaje, tok bolesti, posebno kardiovaskularne i kancer, su veoma različtite kod muškaraca i žena, a takođe zavisi od starosti, ukupnog zdravlja, etičke pripadnosti, zbog čega je ta individualna komponenta jako važna.
„Mi smo počeli da koristimo čipove prvo za testiranje lekova. Na primer, hemoterapija je toksična za kancer ali i za puno organa u organizumu. Ispitivali smo kako podesiti dozu da se minimizuje šteta, a maksimizuje efekat“, rekla je Vunjak-Novaković.
Sada je fokus njenog istraživanja na modelovanju metastaze kancera, tako što na organima na čipu „cirkulišu kancer ćelije i imune ćelije“ da bi mogli da predvide u kojim delovima tela je najveća šansa da dođe do metastaze kod konkretnog pacijenta.
Vunjak-Novaković ipak ističe da ne treba preceniti šta te tehnologije mogu, ali da se stalno razvijaju i da je puno toga sada moguće što nije bilo moguće pre par godina.
„To je za mene još onaj ledeni breg gde je taj mali vrh ono što možemo da uradimo, a puno toga je ostalo nepoznato“, rekla je Vunjak-Novaković.
Ona je dodala da se već rade klinička ispitivanja sa tkivom kosti, hrskavice, delova zglobova, da se do kraja godine očekuje početak kliničkih ispitivanja rehabilitacije pluća, a da bi za jetru mogla da počnu za pet godina.
Vunjak-Novaković je istakla da je za nju jako važno da sve što rade mora da bude ekonomski prihvatljivo i pristupačno velikom broju pacijenata da bi bilo za dobrobit duštva.
„Ako te terapije koštaju milion dolara, zaboravite ih. To je onda toliko mali broj ljudi koji sebi može to da dozvoli. Sada radimo novi projekat u kojem pravimo implatante jetre i postavili smo cenu koju treba da dostignemo, odnosno koliko to najviše sme da košta. Inače to nema smisla“, istakla je Vunjak-Novaković.
Kada je u pitanju razvoj nauke u Srbiji, Vunjak-Novakovič ocenjuje da treba da se izaberu oblasti od prioritetnog značaja i na tome zajednički raditi.
„I za nauku i obrazovanje mislim da je ključna stvar, u kojoj mi nismo uvek jako dobri, da se uspostave prioriteti. Mi ne možemo da radimo sve, nemamo kapacitet. Ni najbogatije zemlje ne rade sve. Ali najvažnije je da se dogovorimo čemu da se da prednost, kako da na tome zajednički radimo i mislim da možemo u Srbiji više da sarađujemo jedni s drugima nego što sada sarađujemo“, rekla je Vunjak-Novaković.
Ona je dodala da u Srbiji u laboratoriji sve košta isto kao i u Americi, ali da novca ima mnogo manje i da je jedini način da se skoncentriše na manji broj oblasti i onda može više da se postigne.
„Hajde da vidimo u čemu smo već najjači, u čemu možemo da prosperiramo, gde možemo da budemo na svetskom nivou, jer definitivno ima oblasti gde jesmo, a ove neke periferne stvari da ostavimo za bolja vremena“, kazala je Vunjak-Novaković za Betu.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.