Istraživanje: Na održavanje službenih vozila potrošeno više od 1,14 miliona evra tokom 2025.

Gradovi u Srbiji potrošili su više od 133 miliona dinara odnosno oko 1,14 miliona evra tokom prošle godine za registraciju, osiguranje i popravke službenih vozila, a Novi Sad zauzima prvo mesto na toj listi sa rekordnih 23,9 miliona dinara odnosno oko 205.000 evra, pokazali su podaci do kojih je došla novinska agencija Beta.

Agencija je poslala zahteve za pristup informacijama od javnog značaja svim gradovima u Srbiji (ukupno 28), a 26 gradskih uprava je dostavilo odgovore, na osnovu kojih se vidi da poseduju ukupno 785 vozila.

Novi Sad je rekorder i po broju službenih vozila (110), a slede ga Beograd (91), Subotica (45), Pančevo (44), Zrenjanin (42) i Kragujevac (39).

Najmanje službenih automobila imaju Vranje i Prokuplje (11), Loznica (12), Jagodina (13), Kikinda i Vršac (14).

Podaci pokazuju da visina troškova nije nužno povezana sa brojem vozila, jer pojedini gradovi sa manjim voznim parkovima izdvajaju u proseku više novca po automobilu od gradova koji imaju znatno veći broj službenih vozila.

Subotica prednjači kada je reč o prosečnom iznosu koji godišnje izdvaja za registraciju i održavanje svakog službenog vozila pošto troši više od 326.000 dinara za tu namenu, a slede je Zrenjanin sa oko 319.000, Novi Pazar sa 311.000, Pančevo sa 287.000 i Sremska Mitrovica sa nešto više od 251.000 dinara.

U odgovoru koji je dostavio Beograd piše da prestonica poseduje 91 službeno vozilo, ali da vodi evidenciju o troškovima samo za 25 automobila, čije održavanje u proseku košta oko 88.000 dinara, dok o ostatku brinu gradske opštine i javna preduzeća kojima su ta prevozna sredstva ustupljena.

Bor i Užice nisu dostavili tražene podatke novinskoj agenciji Beta.

Vlasnik jednog beogradskog auto-servisa Nebojša Marković kazao je za Betu da na cenu održavanja službenih automobila utiče više faktora među kojima su najvažniji starost vozila, cena vozila i kategorija vozila, a da su troškovi znatno veći ako se popravke vrše u ovlašćenim servisima.

„Radni sat u ovlašćenom servisu košta oko 12.000 dinara, a cena radnog sata u neovlašćenom servisu ide do 4.800 dinara. S druge strane, da bi vozilo bilo u garanciji, neophodno ga je održavati u ovlašćenom servisu“, naveo je Marković.

Beta je od gradskih uprava tražila i spiskove svih službenih vozila koji sadrže podatke o modelu i godištu automobila, a na osnovu tih podataka vidi se da je većina prevoznih sredstava starija od pet godina, pa samim tim više nije pod garancijom.

„Na spisku vidimo da je u Subotici 35 od 45 vozila starije od pet godina. Ti automobili se ne održavaju u ovlašćenim servisima pošto je to mnogo skuplja opcija, ali se starija vozila češće kvare“, kazao je Marković.

Po njegovim rečima, gradovi u službena vozila ubrajaju i specifična teretna vozila koja se koriste za održavanje puteva, autobuse za prevoz dece i vozila za prevoz osoba sa invaliditetom, a popravke tih prevoznih sredstava su veoma skupe zbog njihovih specifičnih karakteristika.

„Kod Novog Pazara primećujem da nisu iste kategorije vozila na spisku. Održavanje Škode koja je 2012. godište košta možda oko 180.000 dinara, ali održavanje Karavela transportera može da košta i 2.000.000 dinara pošto je reč o retkom vozilu specifične namene za koje su delovi skupi“, tvrdi Betin sagovornik.

On ističe da visoki prosečni iznosi koje troše Subotica, Novi Pazar i Zrenjanin za održavanje voznog parka nisu nerealni kada se uzmu u obzir sve okolnosti i činjenica da su tokom poslednje decenije automehaničarske usluge drastično poskupele.

Po podacima koje je dobila agencija Beta, najmanje novca za službene automobile su tokom 2025. godine izdvojili Vranje koje je potrošilo 600.000 dinara, Prokuplje i Jagodina sa oko 1,3 miliona, Kruševac i Kikinda sa 1.6 miliona dinara.

Marković smatra da podaci koje je dostavilo Vranje nisu realni i da su troškovi održavanja njihovog voznog parka veći.

„Nije moguće da održavanje Škode Oktavije iz 2019. godine košta 36.000 dinara. Samo registracija je skuplja od tog iznosa. Nemaju logike ovi podaci“, tvrdi on.

Beta je zatražila od gradskih uprava podatke o broju vozila i troškovima registracije, osiguranja i održavanja voznog parka, a tu ne ulaze iznosi koji su isplaćeni za gorivo, plate vozača kao i drugi izdaci u vezi sa voznim parkom.

Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija kazao je da podaci do kojih je Beta došla na prvi pogled ukazuju na to da se u nekim gradovima postupa ekonomičnije nego u drugim i da bi trebalo otvoriti pitanje racionalnosti postupanja kod onih koji plaćaju značajno više.

„Kod analize podataka je ipak potreban oprez. Prema našem iskustvu, sve je češća pojava da organi vlasti, među kojima su i lokalne samouprave ne kupuju automobile (ni nove, ni polovne), već da koriste razne varijante lizinga. U tom slučaju su godišnji troškovi po jednom automobilu veći. Pored toga, da bi se procenilo da li je korišćenje vozila bilo ekonomično, nije dovoljno gledati samo broj automobila koje neki grad koristi, već i pređenu kilometražu“, naveo je Nenadić.

Upitan zašto informacije o službenim vozilima nisu centralizovane i javno dostupne, Nenadić odgovara da trenutno ne postoji zakonska obaveza da se te informacije objavljuju, ne samo centralizovano, već ni po pojedinim javnim institucijama.

„Jedino za šta smo uspeli da se izborimo jeste obaveza svakog organa vlasti da u svom informatoru o radu navede podatke o broju službenih vozila, ali su i tu podaci prilično neažurni“, kazao je Betin sagovornik.

Mediji su poslednjih godina u više navrata pisali o zloupotrebama službenih vozila u lične i stranačke svrhe, pogotovo tokom izborne kampanje, a Nenadić dodaje da postoje načini da se tome stane na put.

„Verujem da bi od velike pomoći bilo kada bi postojale baze podataka o korišćenju službenih vozila, ali i dužnost da se ona označe na neki svima prepoznatljiv način i da onda građani koji uoče vozilo na nekom ‘sumnjivom’ mestu, na primer ispred prostorije u kojoj se održava stranački skup, za praznik u Vrnjačkoj Banji ili na Kopaoniku ili u šoping centru, da imaju kome da prijave takav slučaj“, zaključio je Nenadić.

Predsednik niške Gradske opštine Medijana, jedine lokalne samouprave na čijem čelu nisu predstavnici Srpske napredne stranke (SNS) ili njihovi koalicioni partneri, Mladen Đurić iz Grupe građana „Dr Dragan Milić“ jedan je od retkih javnih funkcionera koji se odrekao službenog vozila rekavši da namerava da proda službenu Škudu Superb i od tog novca kupi kombi za prevoz osoba sa invaliditetom.

On je za Betu rekao da taj plan još uvek nije realizovan pošto Grad Niš nije gradskoj opštini Medijana dao saglasnost da to učini, ali da Škoda stoji parkirana i da je on i članovi veća ne koriste.

„Za potrebe naših aktivnosti mi koristimo gradski prevoz, bicikl ili idemo peške. Verujem da smo jedina opština u Srbiji koja prošle godine nije raspisivala nabavku za gorivo pošto smo imali zalihe iz 2024. godine“, kazao je Đurić.

Po njegovim rečima, više puta je čuo komentare da je ta mera populistička, ali ga to ne pogađa pošto su on i njegove kolege dokazali da je moguće funkcionisati i bez službenog vozila.