Za razliku od ljudi, žabe i druge vodozemce ne moraju da se oslanjaju isključivo na pluća za disanje – njihova specifična koža im omogućava razmenu gasova i upijanje vode. Ali kako to tačno funkcioniše?
Žabe imaju tanku i vlažnu kožu, koja je prekrivena žlezdama koje luče sluz, što joj pomaže da ostane hidrirana. Takođe je porozna, što omogućava molekulima kiseonika da prodru u telo.
Kako objašnjava Kristofer Reksvorti, kustos i herpetolog iz Američkog prirodnjačkog muzeja u Njujorku, žabina koža je „dizajnirana“ da propusti kiseonik i omogući apsorpciju vode. Ispod kože se nalazi mreža sitnih krvnih sudova koji direktno upijaju kiseonik iz vazduha ili vode, a takođe izbacuju ugljen-dioksid – proces poznat kao kutanano disanje.
Žabe i dalje mogu da dišu pomoću pluća i sluzokože usne duplje, ali kožno disanje im omogućava da prežive pod vodom ili tokom dugih hibernacija. I dok neke vrste više zavise od disanja kroz kožu, svaka vlažna i prokrvljena žabina koža automatski omogućava razmenu gasova i vode, piše Live Science.
Kod punoglavaca, koji još nemaju razvrene škrge, disanje se odvija tako što isplivavaju do površine da bi udahnuli mehuriće vazduha. Jedno istraživanje iz 2020. pokazalo je da oni bukvalno stvaraju mehuriće ispod površine vode, koje zatim uvlače u pluća.
Koža žaba je takođe i način na koji piju vodu – ne piju je kao ljudi, već je upijaju direktno kroz kožu. Voda se apsorbuje kroz ćelijske membrane i ulazi u krvotok. Mnoge žabe imaju specijalizovanu regiju na stomaku, poznatu kao „pijuća mrlja“, gde je koža posebno prokrvljena i pogodna za brzo upijanje vode.
Neke vrste koje žive u sušnim predelima, kao što su „žabe koje trile“ ili one iz australijskih pustinja, posebno su prilagođene upijanju i skladištenju vode tokom kišnih sezona. One se zatim zakopavaju u zemlju, često obavijene sopstvenim slojem sluzi, i mogu preživeti mesecima, pa čak i godinama, koristeći rezerve vode koje su prethodno upile.
Međutim, ova korisna osobina ima i svoju lošu stranu – velika propustljivost kože čini žabe izuzetno ranjivim na zagađenja i klimatske promene. Istraživanja pokazuju da žabe redovno apsorbuju hemikalije iz okoline, pa čak i mikroplastiku. Osim toga, kako sve više područja zahvataju suše i viša temperatura, njihov opstanak postaje neizvestan – naročito u tropskim šumama Amazona i Atlantske obale u Brazilu, Argentini i Paragvaju.
Kako kaže Reksvorti, žabe su često prvi pokazatelj da se nešto u ekosistemu menja. Ako one počnu da nestaju, to je ozbiljan znak da se narušava prirodna ravnoteža – jer žabe igraju ključnu ulogu: hrane ptice i zmije, a istovremeno kontrolišu brojnost insekata.
Pitanje koje ostaje jeste – da li će žabe uspeti da se dovoljno brzo prilagode sve bržim klimatskim promenama? „U većini slučajeva, promene se dešavaju mnogo brže nego što životinje mogu da evoluiraju“, upozorava biolog Kurt Švenk sa Univerziteta u Konektikatu.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.