Film koji je Al Paćino odbio – i kasnije nazvao najvećom greškom karijere

Sedamdesetih godina prošlog veka, Al Paćino je ubrzano postajao jedno od najtraženijih imena Holivuda. Zahvaljujući ulozi zastrašujućeg Majkla Korleonea u serijalu „Kum“, Paćino je dobio još jednu kultnu rolu – pljačkaša banke Sonija u filmu Pasje popodne (Dog Day Afternoon).

Dok je Paćino ubrzano osvajao status megazvezde, scenarista Terens Malik sticao je kritičko priznanje za neke od najboljih filmskih priča u Holivudu.

Nakon uspeha sa filmom Puste ravnice (Badlands), Malik je bio na korak od još nečeg impresivnijeg – filma Dani raja (Days of Heaven), piše Far Out magazin.

Uloga Ala Paćina koja se nikada nije dogodila

Dani raja, neobična ljubavna drama, donela je priču o Bilu (koga igra Ričard Gir), koji ubeđuje ženu svog života, Ebi, da se uda za njihovog poslodavca (Sam Šepard), kako bi nasledili njegovo bogatstvo nakon smrti. Iako je glavna uloga pripala Giru, postojala je velika šansa da je odigra upravo Paćino.

Nakon uspeha sa filmovima poput Pasjeg popodneva, uloga u Danima raja mogla je biti još jedno značajno ostvarenje u Paćinovoj karijeri. Ipak, on je ponudu odbio kako bi radio na filmu I pravda za sve (…And Justice for All), sa Džonom Forsajtom i Lijem Strasbergom. Osvrćući se na taj potez, Paćino je za The Times priznao da mu je tada zakazao osećaj:

„Da, davno je Terens želeo da igram u jednom njegovom filmu, i uvek sam se pitao… To je još jedna u nizu mojih grešaka. Sve su u muzeju grešaka! Svi ti scenariji koje sam odbio.“

S obzirom na njegov glumački opus tog perioda, film je mogao da prikaže Paćina u punom sjaju – u još jednoj ulozi antiheroja. Iako je Gir ostvario jednu od najupečatljivijih rola u karijeri, Paćinovo iskustvo sa likom Majkla Korleonea moglo je doprineti slojevitosti ovog lika, balansirajući između romantičnih i moralno problematičnih aspekata.

Na neki način, Dani raja izgledaju kao film stvoren za Paćinovu prepoznatljivu „tiho eksplozivnu“ energiju. To je vrsta uloge u kojoj svaki pogled nosi značenje, a svaka tišina govori više od monologa. Gir je doneo tihu eleganciju, ali lako je zamisliti Paćina kako šeta kroz polja pšenice, s napetošću u glasu i nepredvidivošću koju je do tada već usavršio. Nije samo pitanje ko je igrao ulogu, već kako bi ceo film mogao da izgleda drugačije – Malikove lirike u sudaru sa Paćinovom urbanom energijom možda bi stvorile siroviju, možda čak i tragičniju verziju. Umesto toga, dobili smo snoliku i gotovo sablasnu priču. Ali ne možemo da se ne zapitamo kako bi izgledala ta oštrija verzija sna.

Iako je priznao da je odbijanje filma bila greška, Paćino ne deluje ogorčeno zbog uspeha koji je film postigao. Naprotiv, izrazio je divljenje prema Malikovom scenarističkom stilu i samoj realizaciji filma.

Umesto da se osvrće sa žaljenjem, Paćino na prošlost gleda sa dozom nostalgije:
„Osećam da sam pravio ono što bih nazvao greškama. Izabrao sam pogrešan film, nisam se borio za neki lik, ili sam ga igrao i doneo loše odluke… Ali sve to je deo mene. Iz svega toga nešto naučiš. Sama ideja i uzbuđenje da budeš deo tih priča i mesta – to su više od uspomena, oni oblikuju tvoj život.“