Femicid je termin koji označava ubistvo žene zato što je žena – najekstremniji oblik rodno zasnovanog nasilja, piše Danas.
Tako glasi zvanično objašnjenje termina. A ako vam definicija zvuči suvišno, jer smatrate da je svako lišavanje života – ubistvo, slobodno pogledajte komentare ispod bilo koje feminističke objave i shvatićete šta naše društvo misli o ženama. I zašto je neophodno da femicid svedemo na srž.
Verovatno iz istog razloga zbog kog i dalje devojčice učimo da se „ponašaju“, dok dečake puštamo da „budu dečaci“. U očima javnosti – nismo jednaki.
Ovo specifično ubistvo motivisano je mržnjom prema ženama, rodnom neravnopravnošću ili željom za kontrolom nad ženom. Zločin je specifičan po tome što je izvršilac uvek muškarac – član porodice, partner, bivši partner, neko ko je u svom posesivnom umu sebi dao za pravo da veruje da ima vlast nad ženom.
Nije li to ista ona „mogućnost“ koju patrijarhat vekovima unazad dopušta „glavama porodice“? Nadmoć koju ovaj mizogini sistem i kultura – indirektno – podržavaju, samim tim što svoje članove ne vaspitavaju i ne edukuju drugačije. Zato je, po logici stvari, reč o specifičnom zločinu, koji skup okolnosti odvaja od „klasičnog“ ubistva. Mnoge ženske organizacije zato preporučuju da se femicid uvede kao posebno krivično delo.
Zastrašujuće je, međutim, što prema mišljenju nekih stručnjakinja, čak ni to ne bi pomoglo žrtvama – jer institucije u Srbiji (uglavnom) ne rade svoj posao.
Čak i kada bi se ovaj zakon uveo, i kada bi naše institucije sa apsolutnom savesnošću pristupile određivanju zakonskih kazni – kakvu bi korist od toga imala žrtva? Možda bi društvo imalo, da, zarad osećaja kolektivne pravde, počinilac dobije primerenu kaznu – ali čak i u tom slučaju, pravosuđe ne može da vraća mrtve. Gde je tu pravda za žrtvu?
Ono što bi pomoglo je u domenu lepih želja – a to je promena mentaliteta. Koliko god apsurdno bilo da iz perspektive prosečnog čoveka, mi, u 21. veku objašnjavamo da je ubistvo bilo koga ne loše – već neprihvatljivo.
Mi živimo u patrijarhalnom režimu, odgojeni generacijskim traumama, minimalno uvijenom u oblandu ljudskih prava, a nedavno je pala deveta žrtva femicida, koju ćemo do kraja godine dehumanizovali u statistiku.
To nije samo „nečija žena, majka, tetka, sestra, ćerka“, u pitanju je ljudski život. I mi kao društvo (kolektivno – nesvesno) patimo.
