Ciklonomad pisac i bloger, oni koji je prate odmah znaju da je reč o Snežani Radojičić koja je već skoro deceniju i po na obilasku sveta biciklom. Njene knjige su živopisna iskustva sa putovanja iz avanturističkog i nesvakidašnjeg života. Snežana je i blogerka, ona prenosi čitaocima i rečima i slikom ono što doživljava upoznajući svet kao ciklonomad. Za one koji nisu upoznati sa njenim putovanjima i njenom jedinstvenom pričom tu je zvanični sajt na kome se mogu pratiti putovanja kupiti i njene knjige.
U poslednje vreme publika u Srbiji, ali i okolnim državama željno iščekuje da Snežana poseti njihov grad i da ispriča svoja iskustva, tako da je veoma angažovana i njene tribine su veoma posećene u mnogim gradovima. Nedavno je bila u Lajkovcu, pa je ekipa portala „Pravo u centar“ iskoristila priliku da je intervjuiše.
Novinar: Snežana, koliko je teško sada u ovom nekom drugom okruženju, biti na nakim drugačijim točkovima i držati tribine?
Snežana Radojičić: „Teška je dinamika, pošto sam ja sebi nametnula taj ritam. Nije bilo planirano, međutim veliko je interesovanje, a pošto je to način na koji ja sebi obezbedim nastavak putovanja onda koristim priliku kad postoji potrežnja da onda što više tribina imam.“
Novinar: „Godinama ste na točkovima u tom smislu, kao ciklonomad, kako Vi vraćate sećanja ukoliko zaboravite neke trenutke sa putovanja?“
Snežana Radojičić: „Banalni je odgovor. Hvala društvenim mrežama sa onim sećanjima „na današnji dan. “ Da nema toga, pola toga..ma više od pola bih zaboravila. Imam i galeriju na Guglu tako da kad tražim neku fotografiju onda pregledam ponekad i ceo album i onda kažem: „Ijao vidi ovo.“ Ali najbolji mi je Fejsbuk, iako nisam puno aktivna na toj mreži, ali kada mi izbaci „memories“ onda pročitam jer sam pola toga zaboravila. Sad recimo otkad sam došla, počela sam da radim retrospektive na instagramu, za ljude koji me ne prate i krenula sam od prvog dana. Idem po fajsbuku – mojim objavama – pošto sam sve pisala uglavnom i vidim koliko sam ja toga zaboravila.“
Novinar: Kako se spremate za Australiju? Tamo postoji neka druga vrsta opasnosti. Da li postoji neka vrsta straha od otrovnih životinja i drugih situacija koje Australija može da iznedri?
Snežana Radojičić: „Prvo ne spremam se, nemam kada da se spremam, nemam vremena. Tek sam počela okvirno da raspoređujem rutu da izbegnem leto, već da putujem kada je proleće, da kad budem vozila da sve vrme bude prolećno vreme. Kad je reč o životinjama nije to baš tako. Ja sam već pričala sa prijateljima koji vozili bicikle tamo i to kampujući sve vreme. Oni su mi dali par dobrih saveta. Videću nemam, kažem Vam vremena, čuvaću se da ne upadnem opet u neku fobiju, da je ne razvijem sebi. Ima opasnih i paukova i zmija, ja kampujem ja sam na zemlji, ali bilo je i ranije toga.“
Novinar: Da li možemo da očekujemo novu knjigu?
Snežana Radojičić: „Da. Moj plan je bio da uradim najmanje dve knjige, evo završavam sada knjigu „Moj Kamino de Santijago“ o mom pešačenju na Kaminu de Santijagu 2019. godine i trebalo bi do sredina maja da izađe i ako ikako budem mogla volela bih da napišem tokom leta, kada nemam tribine, jer kad ih imam to je nemoguće, da napišem drugu zbirku „Svedočenja o Zemljanima“ sa najlepšim pričama iz Južne Amerike i Severne Amerike.“
Novinar: Kada biste morali da birate jedno mesto na koje biste se vratili avionom turistički, a koje vam je baš ostalo u srcu, koja bi to lokacija bila?
Snežana Radojičić: „Uh! To je teško, nemam ja jedno mesto, ali ono gde bih se vratila sutra, možda zato što je to i najsvežije Zapadna obala u Americi, znači oni kanjoni Veliki Kanjon ili Brajs. Možda najpre Veliki kanjon zato što sam tamo imala i svojevrsni „Deža vi“ kao da sam nekad bila tamo. Iako sam ostala tamo dve nedelje, ali opet mi je nekako ostalo nedorečeno. Ono su ogromna prostranstva i stvarno je potrebno puno vremena. Otišla bih tamo, da sam mlađa, da pokušam da postanem rendžer u Nacionalnom parku, to bi mi bio posao snova.#
Novinar: Šta bi bila poruka mladima ili ljudima koje ste Vi motivisali i želeli da idu na slična putovanja?
Snežana Radojičić: „Ja ne znam da sam motivisala ljude da idu na slična putovanja. Jesu ljudi krenuli nešto da voze i tako da putuju, sigurno toga ima, mislim znam da ima, ali mnogo više ljudi, barem po onome što su meni pisali, bilo je inspirisano da uradi nešto dobro za sebe, što nema nikakve veze sa biciklizmom i putovanjem biciklom, nego nešto što su oduvek želeli da urade, ali su mislili da je bezveze da je glupo da ne treba da nemaju vremena za to i onda su počeli to da rade iz hobija i shvatili da ih to ispunjava i da im doprinosi kvalitetu života ili su ostali u nekoj priči na nekoj životnoj stazi za koju su mislili da je besmislena, jer to kao nije cenjeno, nije poštovano, da bi onda ipak izdržali da ostanu na tome i onda mi se jave posle par godina i kažu:“Super, vidi gde sam sada, uradio, uradila sam to i to…“ Suština i nije u tome, mislim svi smo različiti i uopšte, neka moja poruka ne bi bila da sad svi sednu na bicikl i krenu da putuju, super je ako ljudi mogu da putuju, nego upravo to da nađu smisao da nađu ono što njih čini srećnima, ono što njih „radi“ i koliko god mogu, da život usmere u tom pravcu.“
