Jer, ako je suditi po strukturi vlasti u našoj opštini, žene su tu samo kao fusnota u lokalnoj demokratiji. Na primer, u ovom sazivu rukovodstva Gradske opštine Lazarevac – predsednik, zamenik, pomoćnik, pa i celo skupštinsko rukovodstvo – svi do jednog muškarci. Muška solidarnost na delu, a žene? One su, izgleda, ostale kod kuće – da sačuvaju tradiciju, kulturu i kvote.
Ali da ne budemo nepravedni – imamo jednu ženu u Opštinskom veću. Jednu od jedanaest. Statistički gledano, to je kao da u košarkaškom timu postavite jednu igračicu na tribine i kažete da imate mešoviti sastav. Napredak? Pa, u poređenju s kamenim dobom – možda.
Zakon je jasan – najmanje 40% manje zastupljenog pola na listama.
U prevodu: pravite raspored kao da slažete ružičasti Tetris. Dve žene ovde, tri tamo, sve po formuli. I čim izbori prođu, naše učešće prestaje da bude političko, a postaje dekorativno. Kao da je politika pozorišna predstava, a žene statisti – tu su da popune kadar, ali repliku ne dobijaju.
Direktorke javnih preduzeća? Ah, nemojte da šalimo. U Lazarevcu ih ima taman koliko i metro stanica. Ni jedna. Možda se veruje da su javna preduzeća isuviše kompleksna da bi ih vodila žena. Moraš da znaš razliku između investicionog budžeta i roštilja – a znamo svi da je drugo mnogo popularnije na političkim sastancima.
Ali, nije sve tako crno. Iako nas u vrhu vlasti nema, naše prisustvo se oseća – kad zatreba slika za bilbord, ruža za 8. mart ili domaćica da dočeka delegaciju. Jer, u Srbiji, kvote su tu da zadovolje zakon, a ne pravdu. A žene? One su kao zarez u rečenici – ako ga izostaviš, sve je gramatički pogrešno, ali ga niko ne primećuje dok ne postane problem.
U tom duhu, postavlja se pitanje: šta bi se dogodilo da žene zaista dobiju šansu da vode? Da ne budu kvota, već izbor? Da sede za stolom kao ravnopravne, a ne kao PR dodatak? Možda bi tada i budžet imao smisla, možda bi se o deci razmišljalo pre nego o dnevnicama, možda bi Lazarevac postao nešto više od statističkog primera rodne neravnopravnosti.
Do tada, ostaje nam da budemo svesne. Da gledamo, beležimo, pišemo, pitamo – i ne pristajemo. Jer Lazarevčanke nisu rođene da budu kvota. Rođene su da vode. Samo, neko još nije pročitao taj deo zakona.
