Izgubljeni u podelama: Ko smo kad nismo protiv nekog?

Još od Adama i Eve, Srbi su se delili. Jedni su hteli da budu delišes jabuka, a drugi ajdare… Jedni smo želeli da budemo Indijanci, drugi kauboji…

Nisu retke priče iz naše istorije o majkama koje su jednog sina slale u partizane, a drugog u četnike, nadajući se da će bar jedan preživeti ili da će, bar, jedan biti na pravoj strani. Još su češće priče o tome kako za takvu braću rat nikada nije ni prestao. Ostali bi zavađeni do smrti, uvlačeći u sukob i svoja pokolenja.

Ideologija je čudna stvar. Jača od Marksovog opijuma. Od priče o jabukama, uvek se biralo levo ili desno. Da li je Eva bila disident ili profuknjača? Da li je Adam bio tradicionalni domaćin ili „woke“ osvešćen? I ko je od njih dvoje kriv što su Srbi izgnani iz raja? Zašto je zmija zla, kad među Srbima postoji verovanje da ispod svake kuće živi zmija čuvarka doma koju ne valja ubiti?

Iskreno, pojma nemam odgovore na ova pitanja. Verovatno bi me svako ko bi se prepoznao u nekom od napisanih epiteta, sa svoje strane i iz svog ugla, kritikovao. Drugi bi, logično, pomislili da pišem nebuloze.

Zaista nisam mogla da predvidim da će u našoj maloj državi omladina izvesti moralni puč. Priznajem da sam kriva za oduševljenje koje delim zbog postojanja tih mladih bića, tako duboko filozofski i duhovno osvešćenih. Još ranije sam primećivala iskre razuma u generacijama koje stasavaju, ali da će poneti luč kroz svaku zabit ove zemlje – to nisam mogla da zamislim. Njihovo hodanje u ime razuma, odgovornosti i ljubavi istorijski je trenutak. Da, razuma, odgovornosti i ljubavi, jer jedno bez drugog ne ide.

Nedugo nakon studentske svetlosti koja nas je obasjala, vratili smo se dobro poznatoj „bratoubilačkoj“ borbi, jer – kako ono internet kaže – nije važno kakav si čovek, nego šta si u horoskopu. E, tako i naša izgnanička srpska stvarnost kaže – nije važno kakav si čovek, nego za koga navijaš. Zvezdu ili Partizan. Istok ili Zapad. Režim ili…? Ne znam šta je opozit režimu, osim zdravog, malo pre pomenutog razuma. I ne znam kako ćemo se spasiti belosvetske, kapitalističke pošasti koja nam je iscrpela sve resurse, ukoliko se ne presaberemo i ne odaberemo najbolje što imamo da nas vodi, leči, brani i uči.

Mi nismo neprijatelji jedni drugima. Mi smo podjednako zbunjeni, podjednako iscrpljeni, podjednako ostareli i podjednako otrovani različitim otrovima. Mi smo na istoj strani – strani očuvanja naše dece, porodica, familija, lokalnih zajednica, kulture i autentičnog, prelepog, pomalo agresivnog, ali ponosnog srpskog bića koje čuči u svakom od nas.

Naš jedini neprijatelj je visoka politika, a to nije čak ni ono što, poput rijaliti programa, gledamo na televiziji. Neprijatelj nam je nevidljiv, a što smo više podeljeni, brže ćemo izgubiti ono što nam je jedino ostalo – sami sebe.