Analiza: Revolucija bez lidera zahvatila Srbiju

Izborna pobeda Studentske liste u Srbiji proistekla je iz nove političke kulture –  pokreta bez lidera, zasnovanog na kolektivnom samoupravljanju i političkom obrazovanju, neviđenim na političkoj sceni Srbije od raspada Jugoslavije, ocenio je u autorskom tekstu objavljenom u Gardijanu Aleksandar Matković, istraživač na Institutu za nauku i tehnologiju životne sredine u Barseloni i saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu.

Pod naslovom „Revolucija bez lidera zahvatila Srbiju – svet bi trebalo da prati“ autor navodi da jedan od odgovora na pitanje kako je ovakav izuzetan demokratski eksperiment uopšte bio moguć, leži u sposobnosti pokreta da okupi širok spektar ljudi koji su, uprkos različitim političkim uverenjima, želeli da se suprotstave onome što su smatrali korupcijom autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića.

Iz perspektive studenata, smatralo se da su stranački lideri podložni korupciji kada se suoče s finansijskom moći pa je promena sistema morala da počne promenom političkih struktura koje su takav sistem omogućavale.

Autor ocenjuje da ovo nisu bili samo još jedni izbori, već monumentalna borba između starog, koje je umiralo, i novog, koje se teško rađalo. U Srbiji je novi pokret nastao iz starog poretka: počeo je okupacijom fakulteta, blokadama i plenarnim zborovima, da bi danas prerastao u najveću političku snagu u zemlji.

Pobedom na parlamentarnim izborima Studentska lista razbila je monopol političkih stranaka. Postala je popularnija i od desničarske vlasti i od gotovo svih opozicionih stranaka iz celog političkog spektra, od kojih većina nije osvojila ni dovoljno glasova da pređe izborni cenzus. Tako je, bar u slučaju Srbije, potvrđeno da je „staro“ – mrtvo.

A ono što je narod Srbije izabrao nije nova stranka, već lista od 250 kandidata, od kojih 134 imaju doktorat, 44 odsto su žene. Od njih će, prema sadašnjim procenama, 135 do 140 ući će u parlament. Iza njih je stajala organizacija kakva se ne sreće u tradicionalnim političkim strankama zasnovanim na liderstvu. Tako je „grupa studenata“, kako ih je opisao Ekonomist, stvorila nešto što bi trebalo proučavati, jer prevazilazi tradicionalne načine bavljenja politikom.

Stvari, međutim, postaju komplikovanije kada se postavi pitanje može li pokret bez lidera da upravlja državom, ukazuje se u tekstu. Navodeći da su studentski protesti u Francuskoj, Italiji i Belgiji, kao i protesti u Španiji i Albaniji, izbili kao odgovor na međusobno povezane krize u oblasti stanovanja, obrazovanja i uništavanja životne sredine autor dodaje da bi pouke srpskog eksperimenta mogle da postanu ključne za suočavanje s krizama u drugim evropskim zemljama, kojima vlade očigledno ne uspevaju da upravljaju.

Ukazuje se takođe i da situaciju ne treba idealizovati jer studentsku listu čine ideološki suprotstavljeni blokovi – od pristalica desnice do levičara i liberala dok većina izabranih nikada ranije nije obavljala političku funkciju.

Autor na kraju postavlja pitanje da li će studentska lista uneti istu energiju u Narodnu skupštinu, a da pritom ne ugrozi upravo način delovanja koji ju je učinio tako snažnom.

Osim toga, ističe, Vučićev poraz na izborima ne mora nužno da znači i gubitak kontrole nad sistemom. Naprotiv, njegovo priznavanje poraza moglo bi da bude i strateški potez koji mu omogućava da sačuva stranački aparat i pripremi povratak.

Za sada ljudi slave na ulicama Beograda, Novog Sada i mnogih drugih gradova i mesta širom Srbije, ali prava borba je tek počela i svet bi trebalo pažljivo da prati šta se događa jer možda upravo svedoči rađanju sasvim drugačije vrste politike, zaključuje se u tekstu.