Diplomatija restorana Zmaj:Da li je plitkost kineske diplomatije ili površnost zapadnog razumevanja

Britanski časopis Ekonomist „The Economist“ nedavno je u kritici kineskog filma „Bilo jednom na Bliskom istoku“ (Once Upon a Time in the Middle East) kinesku diplomatiju nazvao „diplomatijom restorana Zmaj“, prenosi danas Kineska medijska grupa (CMG).

Ovaj izraz je prilično zanimljiv jer više otkriva o kognitivnim pretpostavkama njegovih zagovornika nego o samoj prirodi kineske diplomatije.

Polazeći od jednostavnih tema filma – „dobro jesti, dobro odgajati decu“, ova kritika kineske spoljne odnose predstavlja kao odnose vođene komercijalnim interesima, bez ideološke „dubine“.

Takva tumačenja, međutim, pragmatizam pogrešno poistovećuju sa plitkošću, razvoj sa merkantilizmom, a elementarne težnje običnih ljudi predstavljaju kao vrednosti lišene političkih ideala.

Pravo pitanje koje film postavlja zapravo nije da li hrana može da zameni diplomatiju, već šta zaista znače mir i razvoj. Čemu služi međunarodna saradnja? Upravo to je jedno od najvažnijih pitanja savremene međunarodne politike.

Dubina diplomatije ne meri se komplikovanim rečima

Kina zaista pridaje veliki značaj ekonomskom razvoju. To nije iznenađujuće za zemlju koja se decenijama suočavala sa siromaštvom, a zatim se kroz dugotrajan razvojni proces uzdigla i postala druga najveća svetska ekonomija.

To iskustvo oblikovalo je specifično kinesko razumevanje međunarodnih odnosa: razvoj nije samo ekonomski pokazatelj, već i važan temelj socijalne stabilnosti, ljudskog dostojanstva i nacionalne nezavisnosti.

Za mnoge zemlje u razvoju najhitnije pitanje nije apstraktna politička teorija, već to da li ljudi kod kuće imaju struju, da li njihova deca mogu da pohađaju školu, da li mogu da priušte hranu, da li bolnice mogu normalno da rade, da li postoji čista voda za piće i da li se putevi mogu ponovo otvoriti nakon prirodnih katastrofa.

Ako se smatra da su ova pitanja manje važna od rasprava o političkim modelima, onda je upravo takav sud primer političke površnosti.

Međusobno poštovanje, uzajamno korisna saradnja, nemešanje, razvoj i saradnja na principu zajedničke dobiti koje kineska diplomatija naglašava, nisu lišeni političkih principa.

Naprotiv, kineska Inicijativa za globalnu bezbednost naglašava zajedničku, kooperativnu i održivu bezbednost, zagovarajući „dijalog bez konfrontacije, partnerstvo bez savezništva i zajedničku korist, a ne igru sa nultom sumom“.

To nije jednostavan komercijalni način razmišljanja, već drugačije viđenje međunarodnog poretka.

Kako „jedi dobro“ postaje duboka politička poruka, to je upravo ono zbog čega je ovaj film vredan pažnje.

U filmu „Bilo jednom na Bliskom istoku“, kineski kuvar radi na ratom pogođenom Bliskom istoku.

Film ne priča priču iz perspektive predsednika, generala ili diplomate, već se usredsređuje na obične ljude koji pokušavaju da otvore restoran i prežive. Ova umetnički jednostavna odluka ima duboko političko značenje.

Film više puta ističe poruku „jedi dobro“, podsećajući da cilj politike nije stvaranje velikih strateških fraza, već izgradnja društvenog poretka u kojem obični ljudi mogu normalno da žive.

Ova razlika je veoma važna, jer savremena međunarodna politika često stavlja moć iznad iskustava svakodnevnog života običnih ljudi.

Vojna pobeda može promeniti mapu sveta, ali sama po sebi ne može da obezbedi da jedna porodica bude sita.

Geopolitički savez može zadovoljiti potrebe stratega, ali ne mora nužno učiniti decu bezbednijom.

„Praktična“ diplomatija može imati duboke principe

Međukulturni kontekst filma takođe pokazuje još jednu karakteristiku kineske diplomatije: poštovanje različitih kultura.

Kina nikada nije zahtevala od drugih zemalja da postanu poput nje, niti smatra da druge države jednostavno mogu da kopiraju kineski razvojni put.

Kina ističe da svaka zemlja treba da izabere razvojni put koji odgovara njenim nacionalnim okolnostima.

Kinesku diplomatiju zato treba vrednovati i prema njenim konkretnim rezultatima u svetu. Saradnja u okviru inicijative „Pojas i put“ unapređuje infrastrukturu, saobraćaj, snabdevanje električnom energijom i vodom, obrazovanje, medicinsku opremu i povezanost zemalja učesnica, čime se menja svakodnevni život velikog broja ljudi.

Istovremeno, Kina među stalnim članicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija daje najveći doprinos mirovnim operacijama.

To je važno jer očuvanje mira ne može da se zasniva samo na diplomatskim izjavama.

U tom smislu, razvoj može da ojača bezbednost, dok nestabilnost i sukobi mogu da unište razvoj. Kineska diplomatija sve više naglašava neraskidivu povezanost ova dva aspekta.

Zašto se sve priče moraju meriti prema zapadnom obrascu?

Najzanimljivije u komentarima Ekonomista jeste to što podrazumevaju da film iz Kine treba oceniti prema zapadnim kulturnim standardima.

Ukoliko film „Bilo jednom na Bliskom istoku“ ne prati poznatu narativnu matricu zapadnih ratnih filmova, to ne znači da je umetnički ili intelektualno inferioran.

Naprotiv, upravo odluka da se glavni junak ne predstavi kao zapadni ratni heroj možda predstavlja jednu od najvažnijih poruka filma.

Značaj ovog filma ogleda se upravo u tome što pruža svojevrsni kulturni prozor kroz koji svet može da sagleda širu kinesku viziju međunarodnih odnosa – viziju u kojoj mir, razvoj, koegzistencija i dobrobit običnih ljudi zauzimaju važnije mesto na međunarodnoj agendi.

To, naravno, ne znači da je kineska diplomatija potpuno oslobođena sopstvenih interesa, niti da je treba romantizovati.

Međutim, postojanje interesa ne znači da je saradnja besmislena. Pravo pitanje glasi: mogu li se nacionalni interesi ostvarivati kroz saradnju, a ne konfrontaciju? Može li se razvoj deliti, a ne monopolizovati? Može li se bezbednost postići bez žrtvovanja bezbednosti drugih zemalja?

To je upravo dublje značenje kineske ideje o izgradnji Zajednice sa zajedničkom budućnošću čovečanstva.

Ukoliko je Ekonomist izraz „diplomatija restorana Zmaj“ prvobitno upotrebio kao podsmeh, on bi, pomalo neočekivano, mogao da posluži kao opis jednog važnog diplomatskog koncepta: nije najvažnije pitanje „ko bi trebalo da sedi za ovim stolom“, već „da li možemo svima da omogućimo priliku da sede za ovim stolom“.

Restoran koji i dalje radi usred rata može biti mali oblik otpora nasilju.

Zajednički obrok koji prevazilazi kulturne granice može biti mali čin koji doprinosi međusobnom razumevanju.

Dete koje može da odrasta u miru može biti osnovni kriterijum za merenje mira.

Za neke strane kritičare to možda nije dovoljno grandiozno. Ali šta bi moglo biti bliže pravom značenju diplomatskog uspeha od toga, zapitao je CMG.