Milošević tvrdi da je za Nišavski okrug određena kvota od 10.000 ljudi, od čega bi Niš trebalo da obezbedi više od polovine, i da su potom počele ucene zaposlenih u javnom i privatnom sektoru. Kao prvi primer navodi NišEkspres.
Prema njenim navodima, ta firma je morala da obezbedi oko 130 autobusa, a vozači su pod pritiskom da voze na miting, dok direktori prete otkazima onima koji odbiju. Milošević navodi i da bi neki vozači mogli da voze preko zakonom dozvoljenog vremena, kao i da im je savetovano da tokom povratka izvade svoje kartice.
U tekstu se tvrdi i da bi polasci za prigradski prevoz, ali i drugi polasci, mogli da budu proređeni. Navodi se i da NišEkspres treba da uveze neke autobuse koji ne zadovoljavaju standarde. Drugi primer, prema saopštenju, odnosi se na zaposlene u Dunav osiguranju.
Milošević navodi da je od njih traženo da se izjasne da li dolaze na miting, uz poruku da oni koji ne dođu nemaju potrebe ni u ponedeljak da dolaze na posao. Takođe tvrdi da su dobili formulare za „sigurne glasove“, uz zahtev da obezbede 20 ljudi i upišu njihova imena, adrese i matične brojeve. Kao treći primer pominje UKC Niš, uz tvrdnju da novopostavljeni direktor Milan Lazarević, preko glavne sestre UKC i glavnih sestara klinika, vrši pritisak na medicinske sestre da idu na miting. U završnici saopštenja navodi se da su pritisci prisutni u svim javnim preduzećima, da mnogi odbijaju učešće na mitingu i da im se preti otkazima i premeštajima. Milošević poručuje da je problem kada se ljudi ucenjuju i pritiskaju da idu na skup, a završava porukom da bi za takve radnje trebalo da se ide u zatvor.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.